Smotani i odmotani roditelji

Spazim nekaj čudno na polici dućana neki dan. Mam pri blagajni smije mi se cela hrpa čokoladnih Nikola. Isti tren poželim jednog ubaciti u košaricu i smazati ga na parkingu, a onda mi se malo čudnim učini da bi nikolinjskog dedicu pojela već u listopadu. Bacim pogled na čuku kad ono veli 15-ti. Sredina je listopada, a trgovci već navalili s čokoladama za prosinac. Ovo je zbilja van svake pameti ak se mene pita!!! Tolko me te bedastoće nekad znaju izbaciti iz takta da na kraju skoro deca ostanu bez čokoladica, a ja u zadnji tren po dućanima tražim koji zaboravljeni u čošku primjerak Nikole, a bome drukčije ne prejdem ni kad su zec i jajca u pitanju. Spremna sam čak i riskirati da deca ostanu bez čokolade, ali iz principa ne pristajem kupovati ih mesec i pol dana unapred. Jedan od razloga je da mi ista nikak ne bi dala mira dok bi čučala u kuhinjskom ormaru pa bi sigurno bila smazana prije reda. Druga teorija je da bi se ista mogla pokvariti u tom roku pa bi opet, da izbjegnem takav loš epilog,  morala biti rešena, pospremljena na sigurno i poslana k milome na gradski pročistač prijevremeno.

Roditelji znaju nekad zbilja bit smotani od brojnih obaveza pa je to da zaborave kupit čokoladu zapravo prava sitnica. Neki dan se zateknem s decom na igralištu. Ponašaju se ko da su pušteni s lanca, ništ posebnije ni spektakularnije od ostalih, rekli bi. Malo se klackaju, pa spuštaju s tobogana, vrte na vrtuljku. Uglavnom, ima ih posvakud. Blato kojeg ima uokolo uopće ih ne smeta. Bjacek se spušta niz tobogan naopačke, klizi na trbuhu, pa pošto ne vidi kad je kraj, završi kolko je dug i širok kompletan u blatu. Prda trčkara okolo i kad uoči kak je on skončal prasne u smeh. I ja rikavam od smeha, a on se, kad vidi moju reakciju, odluči smijati makar mu je malo falelo da ne počne roniti krokodilske suze. Pratim to njegovo obaranje rekorda u samostalnom penjanju po stepenicama i stalno mi nekaj ne štima. Nekak se čudno kreće, al pomislim da je napunil pelenu. Kad se ponovo prizemlji onak kak nebi trebal priskočim u pomoć i tad otkrijem razlog njegovom šepesanju. Sveta kravo!!! Pa on na nogama ima jednu svoju patiku broj 23 i prdinu broj 25!!! Sreća u tome kaj su obadve od istog proizvođača pa nezgodacija nije velika, razlika je tek u boji otisnute marke. U trenu dok se ja baš opet previjam od smeha prda se posklizne i svojom baletnom suknjicom završi u najvećoj blatnoj lokvi koju je komotno mogla zaobići, ali eto baš nije. Fino se smesti u nju tak da joj guzica i štrample poprime smeđu boju, a haljinka ostane gotovo neokrznuta. Fala bogu šosek je taman dužine da prikrije nastalu štetu. I tak se oni srede do neprepoznatljivosti u svega par minuta. Tješim se pogledom na dečkića koji je pak zgledal gore od mojih, a pitam se dal ga je mama i nakon kolko vremena prepoznala dok je došla po njega. Taj je bil blatnjav od glave do pete, ali pošteno.

Smotanost ti s roditeljstvom postane normala. I ne, nisam mu baš ja obula dvije različite patike ak ste na to pomislili. Srećom mi se još nije dogodilo da se na poslu pojavim samo u gaćama, ali ne jedanput sam se putem morala ogledati jel sve na meni na svom mestu. Smotanost je posljedica toga da ti mozak u istom trenu prerađuje tri informacije koja nemaju ama baš nikakve veze jedna s drugom. Zato nikad ne znam gdi su mi ključevi, novčanik, naočale, a na upit gdi je krema za dečju guzicu izbijaju mi plikovi. Ali, ni druga se strana koja često postavlja pitanja od kojih mi se diže kosa na glavi nemre pohvaliti s puno većom koncentracijom i orijentacijom u prostoru.

Smotana jesam, stoji. Dok deca malo porastu možda se odmotam. No kolko god bil velik košmar mi u glavi nebu se dogodilo da nikolinjske slatkiše već prije sesveta trpam u košaricu. Kolko god mi se lepo i slatko smijali s polica.