Da nam živi, živi rad

Izračunala sam neki dan da mi do moje zaslužene mirovine, ako prihvate ovu preporuku MMF-a i povećaju dobnu granicu za umirovljenje, trebalo hrmbati još pune 32 godine. Prava sitnica uzmemo li u obzir da sam stara 35. Kad malo razmislim i pogledam oko sebe, onda mi ne preostaje nego zaključiti kak se taj život na brzinu posmekne i već uživaš u zasluženoj mirovini. Jedino kaj me brine je njen iznos koji bu, kojim smjerom se stvari razvijaju, nadam se dovoljan za pokrit troškove kruha i mleka. Ali, penzićima i ovak puno ne treba, kaj bi oni sad više htel, ne?  Morti putovati i nagledati se sveta? Sad je i ovak kraj blizu. Kam bi oni sad hodali?!? Ak nisu za radnog vijeka našli vremena i novaca, onda se ni sad ne moraju svetom skitati. I tak više ne vide kak treba, a od toga kaj budu nekaj novoga čuli nikakve koristi jer budući su već sklerozni doma nikaj točno ne budu znali spripovedati.

Neki nam dan igrom slučaja u kući završi jedna davno izgubljena mamina prijateljica iz Kanade. Odlučila se žena nakon gotovo četiri desetljeća vratiti odakle je potekla i obići djedovinu. Naravno priča se odmah prebaci na to kak se živi tu, a onda nas najviše zanima kak je tam. Plaće i više nego solidne. Radi se, naravno, al se i zaradi, fino se i pristojno živi.

Potrebiti su za majstorima, svi oni tipa automehaničari, plino i vodoinstalateri…satnica za takve igrače je 50 kanadskih dolara…i električari su isto tak plaćeni veli. I gle igrom slučaja imam jednog takvog pri hiži. Mili na to odma počne priču s pakiranjem kofera. Opet. Nedavno Australija. Sad pak Kanada. I opet ja krenem u obranu svoje teze da ne mrdam guzice iz rodne Podravine. Ne jer želim izbjeći scenarij naše gošće koja se svih 40 let pitala kak je doma, jel kaj propušta i kak se živi tam gdi joj srce vuče. A vuče ju bome sve više. I to tak da je u šest meseci već dva put doletela u Kroejšu. Skup s svojom 21-godišnjom kćerkom. Mala već u siječnju planira opet dojti natrag. Eto kak joj se zdopalo. I mi bi leteli nekam van naših granica.

Neki dan ja i kolega uputimo se na skup umirovljenika Podravke. Među par stotina okupljenih i moj japek, nekad ponosni podravkaš, koji je za tu firmu odvozil kilometre i kilometre ne bi li proizvodi njegove firme završili na policama europskih trgovina. I mama je ostavila svoje najbolje godine života hrmbajuć za istu. Spomenika bi im trebalo dići. Ona ko vanjski umirovljenik s istarskom adresom, nije dobila pozivnicu za ovo tradicionalno druženje, tek vrečićku s par sitnica. Delali su oni, žrtvovali se i izdvajali u nadi da budu njihova deca jednog dana imala bar osigurano radno mesto ako ne i pristojne plaće. Brus. Moja se malenkost još nekak i snašla, al sis je danas, s diplomom pravnika u potrazi za poslom na kojem bi bila plaćena.

Nismo bili pozvani  na skup mi novinari. Uputili smo se tam svojom voljom, ne bi li zabilježili da se druženje održalo. Pošto nismo bili pozvani, tak su nas nepozvane odlučili i izbaciti. Ne baš naglavačke, ali izbacilo nas s objašnjenjem da nam je nakon par minuta boravka među bivšom radničkom klasom vrijeme isteklo. Kaj nam je drugo preostalo nego okrenuti se i napustiti prostore.

Upravo ovak ponaša se sve više ljudi. Napuštaju prostore domovine. Nema im se kaj zameriti, jer ak negde nisi dobro došel ne preostaje ti nego okrenuti se i bez pozdrava odmagliti u nove pobjede.