Čudovišta za ormar

Pružajući ruku za čašom osvježenja pogled mi zapne na jednoj od brojnih fotografija koje su unazad četiri godine preplavile naš frižider. Oko se zaustavi na fotki bebe koju sad već pod punom koncentracijom moram zazvati u sjećanju. Kak nismo vodili računa da baš prda uvek bude u roznom, a bjacek u plavom, tak se moram dobro zagledati ne bi li otkrila jel riječ o prvom ili drugom detetu. Ok. Malo pretjerujem, ko i uvek. Kad onak krenemo detaljnije raščlanjivati onda se ipak na prvu vidi da je bjacek muško jer je imal malo grublju, mušku, orangutansku facu. Bože. Tak je bil slatka beba, pomislim. A onda se koji metar odmaknem pa ga pokušam pogledati onak objektivno, bez uljepšavanja, kak da je susedin.

Ma vraga slatka – projde mi kroz glavu. Baš i nije bil nekaj za pokazivanje, sad dok malo bolje  razmislim, ali pošto je bil moj i pošto smo mi mame uvek u euforičnom raspoloženju nakon poroda, onda je bil najslađi na svetu i imala sam potrebu sa svim znanima i neznanima podijeliti njegov lik. O djelima je još prerano govoriti, ali ne sumnjam da bu najpametniji i najuspješniji na kugli zemaljskoj kad bu se pitalo mamu i tatu.

Tek sad kužim jednog svog frenda kod kojeg se svojevremeno razvila fobija od nalukavanja u dječja kolica. Njegova su iskustva bila tolko loša da je na kraju već počel bežati gradom ukoliko bi na kojih par sto metara spazil poznanicu s kolicima.

–          Ja to više nemrem trpeti niti morem glumiti da je ono malo ćelavo čudovište bez zubi koje urla bez prestanka nekaj najlepše i najslađe na svetu. Nemrem, jednostavno mi je toga dosta! Od sad ak se najdem u takvoj situaciji objasnil bum prvoj koja naleti da je zapravo to kaj fura u kolicima jednako lepo ko i svaki primjerak Gormita s kojima se budu za koju godinu igrali. Pa to su čudovišta ne iz ormara nego za ormar – objašnjava mi .

Mislim da se stvarno vlastitu decu nemre realno sagledati nego tek s par godina odmaka, dok već sami pozabite kak su zgledali nakon kaj su vam se pridružili na ovom svetu. No, ni onda si većina nas nebu priznala istinu, a to je da su svojevremeno mogli dobru paru zaraditi da su ih uspeli stržiti ko glavnu ulogu u kakvom filmu strave i užasa.

I kaj mi se dogodi pred koji dan? Na povratku s gradskog pijaca, krajičkom oka spazim poznatu siluetu. Moj frend, bebomrzac. I kaj? On gura kolica!! Da, ni više ni manje nego dječja kolica. Glave uzdignute dok nosom od ponosa para oblake. Nasmijan i zadovoljan. Pohitam k njemu, da vidim i čujem kaj to ima novoga. Kad me spazi, automatski krene s kolicima k meni. I odma ih počne okretati tak da mi je jasno da se bum ja morala hoću-neću naluknuti nad njegova kolica.

–          I?? Kaj je to sad? Koga mi to predstavljaš? Bože kak je slatki – grunem. On malo odstupi pa me onak ispod oka pogleda, nesiguran jel govorim istinu ili je to ona dobro istrenirana rečenica.

–          Misliš? – pita.

–          Mislim – ali zbilja tak mislim. Lepo mu je ispal, al više je tu mama imala zasluga nego on sam, bocnem ga.

–          Najlepši je na svetu – izjavi. Gledam ga u čudu.

– Ma jel? A nisi veroval.

–          Nisam, dok ga nisam primil u ruke…ni ova klempava uha, ni ćelava glava, ni debeli prsti nemru me naterati da promenim mišljenje. A tek kad zaori iz grla junačkog, nema lepšeg zvuka na svetu – otkrije mi, dok njegovo čudovište u svom ormaru sniva slatkim, nespokojnim snom.