Sam svoj majstor

Onu da je znatiželja ubila mačku znate. Istina je to ak se mene pita. Prema pričama tate mi, danas prdinog i bjacekovog dede, otkak sam spoznala da imam ruke, počela sam rivati ih gdi god trebalo i ne trebalo. Bjacek ide mojim stopama, čim spazi nekaj u blizini mu, a vredno njegovog vremena i truda, mam se primi razmontiravanja istoga.

–          Cela mama – govori ponosno deda dok bjacek riva nos gdi mu nije mesto. Pa krene  stoti put s pričom o nekakvom retkom i skupocjenom primjerku autića kojeg mi je pred 30 i kusur godina donesel ravno iz Švedske, a taj isti je skončal putovanje već par minuta nakon kaj se prođiral po  našem dnevnom boravku. Sredile su ga, kaj drugo, nego moje dve ručice. Morala sam proveriti kaj se to nutra skrilo i tera to čudo napred. Zakaj se i kak kotači vrte? I samo kaj je deda, onda još samo tata, okrenul glavu, autić je bil prepravljen da se više nikad nije pomaknul s mesta. Nalukavanje u neke kuhinjske aparate koji su se razboleli i odbijali prodelati došlo mi je prirodno, s godinama, samo po sebi. Mislim, ak nekaj ne dela, treba proveriti kaj se s istim dogodilo!?! To kaj se nakon popravka navek najde za šaku šarafa zviška nikad mi nije predstavljal problem. Ak nisu od prve našli svoje mesto, onda su garant tu tek slučajno. To je i danas moto kojim se vodim.

Tak sam si s vremenom sposlovala da sam zbog te svoje znatiželje postala dežurni majstor pri hiži. Sećam se jedne prilike kad je prdnul auspuh na mojoj staroj Fiat Pandi. I koga je zapalo da si legne pod istu i primi se šaraufanja? Scena za popišati se. Panda nasred dvora. Oko nje stoje tata, danas deda, i par lokalnih navijača. Muških naravno. Onak zdušno mi objašnjavaju kaj mi je činiti i kak šrafcigera primiti. Misssliiiim. Gdi su oni bili dok sam ja prve matice odšarafljivala. Bolje im je da šute jer bi im se kakav odvijač mogel obiti o glavu. Nakon par vještih zamaha šrafncingerom stvar rešena, a ja već put putujem u svom pandamobilu.

Znam da baš nije popularno rivati se tam gdi nije mesto nama ženama jer je bolje glumiti i kumiti da nikaj ne znaš. Jadno malo nemoćno žensko čeljade koje ni žarulu ne zna zameniti bez muške ruke. To je taktika koju bi valjalo primjenjivati. Ak jenput pokažeš da nekaj znaš, zaboravi da buš više ikad doživela da neko mesto tebe isto obavi.

–          Miiiiilllliiii zgorela je žarulja u dečjoj sobi – zamišljam si kak bi to zvučalo. Kalkuliram istovremeno i kad bi ta ista bila zamenjena. Vjerojatno bi još danima pred spanje slikovnice čitali pod svetlom sveće. Zato se ja, ko sve moderne, emancipirane žene, mam primim posla i zamenim istu. Eventualno prijavim kvar naknadno. Tek tolko da se zna.

Neki mi dan zapadne za oko bjacekov autić. Proizveden u najmnogoljudskijoj zemlji na svijetu. Svira li ga svira kak i sve njihove igračke uvek istu iritantnu pjesmu. Moglo bi se to malo promeniti kad već ovi među milijardu njih nemru najti drugog pjevača!! Moglo bi se to makar stišati. Sad bum ja to rešila. Skok u garažu, šrafciger je već tu. Da vidimo. Zelena, crvena, žuta…ovu sim, ovu bi mogli tam. Ok. Sad može tipka ON. Muk. Tajac. Tišina. Autić ni makac. Nit pjeva nit igra. Al baš bu lepo stajal na regalu. Eeeee…znate onu: gdi vrag ni bil tu se baba nalukne. I ta je točna.