Morska priča (4)

Skoro je otkucalo 23. Dvojac je pred koju minutu utonul u zaslužen san. Aleluja! Otkak su se vani pokvarile vremenske prilike, a mi navlekli duge nogavice i hlače zavladala je nekakva nepodnošljiva  nervoza. Gledam ih tu kak slatko spiju i hrču i nemrem verovati da se budu za koju vuru opet pretvorili u mala čudovišta. Gremlini im ovih dana nisu ni do kolena. Za sve koji još nisu postali roditelji evo jedan iz prve ruke savjet: ak očete ponoreti rodite si dete, more i dva, al ak očete skrenuti s uma bespovratno, onda se s istima uputite sami na tzv. godišnji “odmor“.

I dok mili doma licka hižu i iz dosade riba 20 let netaknute terase, premeće po kuhinjskim elementima i slično, ja se nemrem sčekati sutrašnjeg dana pa da ovaj horor film napokon završi. Ili bar dobije ulogu više. Razlika između filmskog i mog hororca je to da nakon odgledanog filma neko vreme po kući hodaš stisnutih guzova i s knedlom u grlu, a u mom slučaju ovakvo stanje traje celi dan. I u tom da noćna mora nakon filma nestane čim s svetlom dana protrljaš okice, a ova moja tek tad započinje, kad ova moja dva slatkiša progledaju i jedan drugog krenu pehati. Vriskovi i urlikanje koje proizvode potpuno su autentični vrhunskim filmovima strave i užasa od kojih se ledi krv u žilama.
„ Pa viš da mu idu zubi – pojašnjava mi prda razloge bjacekovog urlanja. Zbilja, otkak smo došli sim zubi niču, mic po mic, malo po malo, al nikak k kraju. To njegovo cendranje prelazi sve granice pa mi je malo i smešno pripisivat sve zubima, al ok, kad prda veli, onda je tak, pa ipak se oni kuže. Za koji tren bjacek prestane i zavlada mir, ne tišina, jer taj sam pojam već odavno prestala koristiti u govoru i uopće mu se nadati. Sad tek shvaćam kaj su meni moji navek pripovedali i zakaj se srdili, naročito za dnevnika: pa od vas dve (mene i sis) se nikaj nikad nemre čuti, govorili bi u vetar. Evo kak se povijest ponavlja J Tak danas i ja trpim iste nevolje a sve zato jer sam se i sama baš neotesano ponašala dok sam bila klinka. Sad nek mi bu, pa nek u idućih desetak godina nikaj ne čujem i ne vidim kak treba s malog ekrana. Urotili su se oni skup s talijancinima, pa dok ovi kojim slučajem ne ometaju signal da Istra uspije uloviti nekaj od hrvatskih kanala, onda u akciju kreću deca i ometaju prijem. No, morti to i ni tak loše s obzirom na ljetnu shemu hrta i sadržaja vijesti.
Umag je ovih dana u znaku tenisa. Loptica posvakud kam god se okreneš. Zgodno je videti ih u nadnaravnoj veličini po gradskim parkovima i raskršćima, one teniske, ne one na koje ste vi prostaki morti pomislili. Uoči ovog hepeninga pazilo se na svaki detalj. Čak su i dečja igrališta osvanula u novom ruhu, pofriškana s novim djelovima i bojom sad zgledaju kak se spada. Sigurna sam da budu i naša koprivnička pred Renesansu pokrpana i zrihtana ako već do Motiva nisu, bar ono u gradskom parku na čijem je toboganu još nedugo nestala i druga daska.
Složila sam se neki dan s frendovim statusom na fejsu u kojem se jadal da je zlizan, strošen i treba mu punjenje baterija. Lajkam i potpisujem njegovu misao. Jedva dočekah konac srpnja i veselim se kolektivnom odmoru iako sam na porodiljnom.
Sutra u podne, nakon kaj stigne mili ostavljam se uloge odgojiteljice, medicinskog osoblja, kuharice, čistačice i inih mi obaveza i, tako mi mlijeka u tetrapaku, kidam na … pivo.