Zavolite već jednom i radni ponedeljak

Da neka firma ide u stečaj već nam je svima postala vijest za dobro jutro. Od tolko loših vijesti više ni ne registriram ko je sve i kad del lokota na lesu svog pogona. Nije me to tolko pogađalo dok se na  nacionalnoj dalekovidnici nisu prošetala poznata mi lica brojnih sugrađana. Dok se to događa daleko od mene, u tvorničkim pogonima negdi u nekakvim željezarama i brodogradilištima, onda me se ne tiče. No ovaj put je vrag pobral šalu i tak se nekaj, na velko, odigralo u našem dvorištu, točnije u Bilokalniku. Spotiha je nestalo puno više radnih mesta neg je tam u jednom šusu otkazano, ali to je tak. Čvapne sim, pa tam, pa se na kraju razvodni da se nekak manje oseti osim u statistiki Zavoda za zapošljavanje.

–          Mama, kaj to piše na tom plakatu i zakaj ga ti ljudi nose? – pita prda.  A ja izbezumljena i zatečena iako mi je priča dobro poznata, ne znam kaj joj odgovoriti. Kak trogodišnjem detetu objasniti da su ti ljudi, naši susedi i poznanici, zišli na ulicu jer se bore za svoja osnovna prava, da oće raditi i za to biti plaćeni, i da oni inače nebi svoja prava iskali na ulici i celom svetu kazali kak su u gabuli ali da jednostavno moraju. Voda je prešla prek grla i druge nema.

–          Kak joj objasniti da nisu oni krivi kaj je neki đabalebaroš zasel svoju debelu guzicu u udobnu fotelju i za to svoje sedenje mesecima primal nezasluženo veliku plaću dok su oni danonoćno krvarili mukotrpno ispunjavajući njegove želje i provodeći glupe i nemoguće planove?!?! Kak joj objasniti da ti ljudi nemaju više kam iti u ponedeljak, i da ih uskoro kak stvari stoje nebu niko nigde mogel zaposliti jer nam je gospodarstvo zahvaljujuć politiki otišlo u krasan kukuruz.

Kak objasniti detetu da njegov deda više nema viška kuna za kupit mu čokoladicu, za bebu koju je obećal da bu zec dofural za uskrs, a za koji dan, ak ne proda motora kojeg je nameril, nebu imal ni za žvakaće? Ko bu odgovaral za duševne boli koje bu baka pretrpela jer nema za svakom unuku pošteno v uskršnje gnezdo napuniti. Jel bu iko kriv zato kaj budu neki na svoj uskršnji stol znesli i ono nužnije od najnužnijeg? Kak budu mama i tata detetu objasnili da nemaju za biciklić koji je zagledalo, i da ovoga ljeta nebudu išli dalje nego od svog dvorišta u kome bu more zamenil omanji lavor?

Niko nebu kriv, kak to već pri nama ide, a stari bu prdonja zasel u neku drugu fotelju nekog drugog poduzeća i za koji mesec nekoj novoj radničkoj klasi priopćil da im nema spasa.

Teško mi pri srcu dok sam vidla kak ženice plaču, a muškima drhte brade nakon kaj su čuli da im firma odlazi u stečaj, a njihova radna mesta u povijest. O tome da su nekad delali sad ostaje samo crtica u radnoj im knjižici koju isto tak moru mačku o rep obesiti ako se nekaj pod hitno ne promeni.

Na temelju viđenog i proživljenog želim sebi, svojim kolegama, a i svim sretnicima koji se još imaju razloga dizati i žuriti da u neko vreme stignu na posel, još puno mrskih i nadrkanih radnih ponedeljki pa nek se mi i ne trpeli baš uvek na radnim mestima. Bitno je da  ih imamo i da nekakve, kakve takve kune, za to kaj delamo primamo.