Pravo ili krivo – pitanje je sad

Zabavan je taj dječji svet i način na koji doživljavaju stvari oko sebe. Te njihove sive stanice funkcioniraju skroz drukčije nego u nas odraslih. Možda se mi veliki ne bi trebali tolko truditi ugurati ih u neke očekivane okvire, usmjeravati ih i sputavati da razmišljaju onak kak bi mi hteli, ne baš u svim situacijama. Ko nam garantira da baš delamo dobar posel?

Fascinira me prda i njena dosljednost u nekim momentima. Dosljedna je tolko da svaki put kad dođe u istu situaciju postavi i isto pitanje. Na primer. Kad navečer prije spavanja čitamo u krevetu Malog i velikog zeca i dojdemo do momenta kad mama zečica svojim nestašnim sinovima veli da su budale, prda uvek na to doda: baš im je ružno rekla, kaj ne mama? A onda na to ja uvek istim rečima odgovorim: da, baš im je ružno rekla, to se tak nikome ne govori. I to je to. Gotovo. Čitamo dalje.

Isto se tak svako jutro ponavlja situacija dok jurimo biciklinom prema vrtiću i skrenemo kod pumpe kam inače ne idemo s autom, no tud je bliže pa ja presečem put. Već točno znam na kojem bu centimetru uslijedilo pitanje: Zakaj si tu skrenula mama? – Zato jer je tu bliže i sigurnije jer se ne vozimo po cesti gdi jure auti. Točka. Vozimo dalje dok ne dojdemo do autobusnog kolodvora, e onda tu zapita gdi je ona teta koja je jučer sedela na klupi. – Dočekala je autobus i otišla svojim putem – velim ja, a onda do vrtića nabrajamo gradove i sela u koja je mogla otići. Uvek istim redom. Đelekovec, Ludbreg, Varaždin, Zagreb. Okinava se dogodi kad spomenem Đurđevac. Hihoće se iza u sicu tak da se celi biciklin trese.

Smešno kak su neke situacije koje se ponavljaju i okidač za uvek ista pitanja. Ali ista, od reči do reči, čak i intonaciji. Deca vole kad se situacije ponavljaju, to im pruža sigurnost. Tak i mi veliki imamo određene trenutke u danu kad već znamo kaj slijedi iza čega. Recimo, ujutro, prvo kaj napravim dok dojdem na posel i stisnem gumb na ovoj računalnoj škatuli je da se vlovim svoje šalice s racicom i skuham prvu kavicu bez koje dan nemre normalno početi. Tak i oni. Dok dojdemo doma s radnih mesta, bjacek se prvo popne na svoj stolec i lupa o stol s žlicom jer oće jesti, a prda svlači sve kaj je imala taj dan osim gaća i potkošulje i evo je već pri ormaru, bira novi outfit za popodne. Ti rituali kak i popodnevna kavica nas roditelja koja uslijedi negdi oko 5 ono je kaj začinjava našu svakodnevicu. I makar se ponekad zaželimo promjena i sve bi najradije poslali kvragu jer nam se čini da je dan za danom isti, upravo su te sitnice koje se ponavljaju ono kaj nas drži u ravnoteži. Zamislite dan početi bez kavice, pa to bi vas već hitilo z takta da bi se teško primili normalnog posla.

I dok su rituali uglavnom dugo održivi i od njih se ne odstupa samo tak, ukusi se polako mijenjaju, na moje veselje i iznenađenje. Prda je eto pred koji dan iz ormara zvlekla neke majice koje ju mesecima nagovaram odjenuti, a ona uporno do sad odbijala. Aleluja! Nema veze kaj za koji dan vreme nebu za debeli štrikanec, ali kad si je baš to poželela, nek joj bu. Ne bum ju baš tu sputavala u vlastitom izražavanju, i ti mali moraju steći osjećaj da sami odlučuju o nečemu. Pa nek i pogreši, nek nosi debelu vestu i tanke stopalice ili gumene čizme i majicu na bretelice. Kak budu ako ne osete na vlastitoj koži naučili donositi prave odluke?