Muško-ženske igrice

Sretna vam Nova. Blagdani su iza nas. Fala bogu, rekla bi da je potrajalo raspoloženje prvih dana praznika. Situacija se umalo otela kontroli već prvog jutra kad smo se svi četvero ugledali u našem dnevnom boravku. Priče o skladnoj obitelji na okupu koja veselo provodi svoje blagdane prvih smo dana čitali u bajkama. Nakon kaj smo se aklimatizirali i privikli jedni na druge, već je praznicima došel kraj. Šmrc.

Ti prvi dani prošli su u bolovanju. Mili se razbolel mam na Štefanje i u tolkoj meri da su sekunde falele kaj nismo popa zvali. Srećom samo 24-satna viroza. Dok je uskrsnul, za koji sam dan ja grlila školjku. Deci su od prvog do zadnjeg dana viseli šmrklji, oni pravi, zeleni koje retko kad vidimo dok idu u vrtić. Usisivač je delal sve u šesnaest. To je vjerojatno bila alergija na roditelje. Već su im evo četri dana nosići suhi kaj barut, samo kaj smo krenuli svaki svojim putem.

Kad nije bilo prilike za nikam pobeći onda smo se morali prilagoditi jedni drugima 24 kroz 7 puta dva. I tak smo krenuli s fazom prilagodbe. U tim sam danima spoznala u kakvom diktatorskom režimu ja i deca zapravo živimo. Onaj koreanac, sjevernjak, koji je pred koji mesce hmrl, a tek pred koji dan i zakopan prava je mala beba za našeg tatu. Torture kakvu on provodi nad svojim bližnjima ne bi se posramil ni spomenuti pokojnik. Sve mora biti na svom mestu, samo je bežal cele dane z krpom za nama, ne jede se nigde drugde nego za stolom, igračkama je mesto u za to predviđenim kutijama, kreveti su tu da se spremaju nakon buđenja, svi moramo biti čisto oblečeni i uredno počešljani…samo je falelo da nas ujutro postroji pa da u kvartetu izvodimo Lepu nam našu. Uglavnom, ufural se u kućanske obaveze baš ko pravo muško. Hehehe.

Malo se šalim na njegov račun. Zapravo sam zahvalna ovom gore, a i gospođi mi svekrvi kaj ga je tak lepo odgojila pa je u nekim stvarima malo odgovorniji neg ja. I dobro da je tak jer se savršeno upotpunjavamo. I njega zna spucati da mu se nikaj neda, e onda ko za vraga ja krenem s pritužbama kak je ovaj rusvaj netrpeljiv.

Deca ko deca, tu su da bi razmetala i nasmijavala nas. Samo pogled na njih grije ti srce. Pogotovo dok spiju. Tak su mila i draga onda, kak angeleki. Dok se zbude onda budu malo manje draga, jer se od silnog natezanje ta dragost nekak zagubi.

I onda, dva put na dan dogodi se tišina jer se njih dvoje polako znaju jedno s drugim zaigrati. Sve završi plačem jer je neko nekoga preveć stisnul oko vrata.

Jedno jutro dogodi se čudo. Bjacek je zalovil najbližeg autića i s njim počel brmbrmkati po tepihu, a sve kaj je delal je imalo smisla. Prda to nikad nije izvela, ona se ko prava ženica primila kuhanja, šalica, tanjurića, žličica i ostalih kuhinjski pomagala. Osim kaj je vozil autića u jednom se momentu majstor primil i pištolja, jednog jedinog kojega pri hiži imamo, plastičnog, na vodu. Sad kad bolje razmislim pitam se kak je on to i gdi našel. Nebitno. Bitno je to da je on njega primil i počel ž njim po zraku mahati, a onda i za rođenom sestrom si bežati!!! Usto je i ispuštal neke iznenađujuće zvuke nalik onima iz filmova. Moj diktator s ponosom je z kauča s krpom u ruci konstatiral: e to je pravo muško!