Uhvaćeni u neobranom grožđu

Nedeljno prije podne ja i moj dvojac iskoristili smo za kupovinu. Pelene i maramice spale su na tanke brojke pa smo očeš nečeš morali put dućana. Pošto je mili bil pod radnom obavezom tog dana, uvalili smo se kumi koja je igrom slučaja taj dan bila slobodna od svoje dječice. Ne i tuđe na njenu žalost.
Nakon kaj smo obavili veliki šoping i kupili sve kaj bumo taj dan nahitali v lonec krenuli smo u drugi, fini dućančić gdi sve blješti i šljašti i kad nije prosinac. Zgodno je to mesto i za izlaske jer se njihova uprava fino setila mamama i tatama olakšati trošenje novaca, pa su nasred dućana ubacili stolić i stolce za mlađariju. I dok mi starci praznimo police i punimo kolica, dečica iskazuju svoju kreativnost na papiru, a neki i u preslagivanju trenutne ponude na policama.
Nakon polusatnog halošenja po dućanu prda ožedni i zaleti se na policu s vodama, dograbi jednu, tutne mi je u ruku i zamoli da joj otvorim. Da utažim žeđ u djeteta ni ne pogledam kaj sam to otvorila no za koju sekundicu doznam i to. Za stolom s bojicama dočeka nas jedan podravkaš, direktor, koji na prdinu flašicu odma odreagira u šali: od toga bu vas bolel trbuh! Prdi nikaj jasno, pa gleda malo flašicu, malo mene, malo stričeka. Kak sad, a doma mi stalno tupe da je voda zdrava, čitam joj s lica. Ok, fulali smo, naš greh. Kad odjedared, evo još jedne podravkašice, također direktorice, s istom primjedbom upućenom nam na račun flašice. Hm. Sad se već teže zvleči i nikakva opravdanja ne pronalaze plodno tlo. Uhvaćeni smo u neobranom grožđu 
Ali ljudi, ne znam ko je tu zakazal, dal vaš marketing, ljudi kojima je posel plasirati robu na police dućana ili dete koje još ne zna čitati, ali zna kaj oće i prepoznaje flašicu vode imenom, bez prezimena. Trebalo bi vodu namijenjenu najmlađima i posložiti v dućanu tak da im zapne za oko ili promeniti etiketu na flašici pa da postane privlačnija malim okicama.
Za tim istim stolom doznam kak su neki doma s decom crtali Linoja i nije im baš išlo od prve. Taj medvedić svima nam znan i drag, nekim je roditeljima dosta glavobolje zadal. I nebudi lijen, dojdem ja doma, pa se hapim bojica. Sad bum ja prdi pokazala kak zgleda medo iz maminog djetinjstva. Pošto smo sve kupone za novi kalendar kovertom poslali na p.p. 160 šalabahter potražim na internetu. Iznenadim se jer je s Linom od prije koji dan moguće komunicirati prek Internet stranice kojom se vratim u davnu 79-tu prošlog stoljeća kad su mi moji roditelji podravkaši pod bor dofurali prvi kalendar s malim medvedićem. Od tad pa do danas traje naša ljubav. Danima sam u sobi prelistavala i uživljavala se u njegove zgode i nezgode, čitala i recitirala njegove stihove pa me veseli da, nakon kaj su se kalendari izlizani od prelistavanja već davno zagubili i moja prda i bjacek moru upoznati tog malog nestaška kojem su tek 32. Skoro smo generacija. Tak se dobro drži da mu niko nebi rekel.
No, kad smo već kod odabira pogrešnih flašica s polica, nisam se u tom trenu snašla i pojasnila tim mojim podravkašima da smo netom prije vrećicu napunili s nekoliko proizvoda na kojima je otisnut lik tog 32-godišnjeg medoja. Ne prejde ni dan da se na našem stolu ne posluži proizvod s njegovim likom i djelom, a sad kaj smo zgrabili krivu vodu u naletu žeđi to je bilo silom prilika.