Fućkajte umesto da galamite na decu

Članak koji mi je neki dan privukel pažnju surfajući internetom naslovljen je Kako prestati galamiti na djecu. U samom uvodu autor pita spadam li u roditelje koji viču na svoju djecu i poslije se osjećaju krivima zbog toga. Potom one koji potvrdno odgovore savjetuje da što prije promijene ovu lošu naviku koja može utjecati na razvitak samopoštovanja kod djeteta ali i na zdravlje onoga koji urla na klince oko sebe. Upravo dok pišem ovotjednu kolumnu mili se hrva s jednomesečnim detetom koji urla do te mjere da sve teže čujem vlastite misli. Iznerviran njegovim prodornim deranjem on sam nesvjesno povisuje ton glasa i ulazi u začaran krug nervoze i urlanja. Dečko cel dan spi, ni ne znaš za njega, a onda se nakon večernjeg kupanja razbudi, otpre oke i do pol noći gleda kak se roditelji popikavaju po boravku i ruše od umora. Izgleda da je to malome zbilja zabavno.
Kaj se pak tiče galamljenja na decu nemrem reči da mi ne pobegne. Kome od vas, al onak iskreno, bar par put na dan ne pobegne koji povišeni ton. Oni koji to gledaju sastrane i nisu na svojoj koži probali nek ne sude jer ne znaju kaj znači nekolko put ponoviti jednu te istu stvar, a na kraju sve završi tak da se dete na silu izvlači ispod stola gdi se skrilo da bi isprobalo kakav okus ima memory kartica, spirek za pranje suđa i tome slično. Priznam da mi pobegne nekolko put prije popodnevnog odmora koja povišena reč ako ne i rečenica, a onda i u popodnevnom terminu iako rjeđe jer je onda i tata doma, pa dio otpadne i na njega.
Kak stoji u spomenutom tekstu: Vjerojatno i sami znate koliko je teško prestati biti ‘roditelj galamdžija’, pogotovo ako ste već u uznapredovaloj fazi kada više i ne primjećujete da vičete na djecu. Ok, nisam u tolko uzanpredovaloj fazi, no otkak smo se proširili za novog člana sve češće izričem zabrane, a reč ne postala je sve češći dio mog vokabulara i to me muči.
Zapamtite, savjetuju tekstopisci, djeca najbolje uče na primjerima pa će, najvjerojatnije, i djeca roditelja koji viču – jednoga dana vikati na svoju djecu. Ne sećam se da su moji baš previše vikali, pamtim da sam redovito morala brati šibu koja je navek za rezervu stajala u čošku i gledala me z njega. I to kaj sam par put dobila po riti baš z tom, ubranom vlastitom rukom, više me se primilo nego ikaj kaj su morti starci, onak z rukava, sočno, stepli na moj račun.
Bez obzira na sve, galamom se najčešće rješavamo frustracije, zaključak je. Na kraju nude nekoliko uspješnih strategija za eliminaciju te neugodne navike. Prva je planiranje jer većina roditelja zna kad i gdi bu došlo do ‘kratkog spoja’. Utvrdite mehanizme s kojima ćete preduhitriti najgore…bla bla bla
Izađite iz sobe, duboko udahnite ili brojite do deset…itd. Zaboravili su dodati da bi roditelju usputno lupanje vlastitom glavom o zid ipak polučilo najbolje rezultate.
Obratite pozornost na vrijeme kada ste skloni vikanju vele – ok, od sutra izrađujem krivulju stresa pa kad utvrdim koje je to po mene najstresnije doba dana u to vreme ubacujem dvosatni odmor.
Na kraju predlažu da ne vičemo ako nas deca ignoriraju nego umesto toga upotrebimo zviždaljku, popnemo se na stolac ili pokušamo nekaj sasvim neočekivano. Ako nikaj drugo ne pomogne, onda ne preostaje nego zatražiti pomoć profesionalca.
Znači, ak ovih dana u kojem dućanu igrom slučaja začujete zvižduke to sam vjerojatno ja koja primjenjujem nova pravila, ne vičem nego fućkam, frustrirana jer je prda odlučila na klečećki obrisati samo sto kvadrata trgovine.