Osinjak ili babinjak – dojde vam na isto

Bivša šul kolegica skupila je prije nekolko dana na vrpu nas desetak baba nebi li nam uručila svatovske pozivnice. Pošto smo ušle u godine kad nas je retko prilika skupit za izlazak u večernjim satima, na takva popodnevna druženja odazivamo se gotovo bez iznimke. Zapravo jedva dočekamo takvu vrst događanja da se praf zbrbljamo, daleko od ušiju muških polovica. Druženje je započelo odmah po završetku radnog vremena, oko pol 4. Skupile se mi u jednoj pristojnoj birtiji na kavi. Za stolom raznoliko društvo. Od onih koje su decu ove godine ispratile u prvi razred, neke tek s nekolko meseci staža u odgajanju nove čeljadi, dve s trbuhom do zuba, jedna trudna par meseci, jedna koja se trudi al nikak da se ubaci na vlak u društvo neispavanih majki, pa i neke koje to još nisu ni pokušale.
Ja sam, kak ste i pretpostavili jedna od one dve s trbuhom do zuba. Budući da je mili moral baš taj dan odraditi zamjenu do navečer, prdi nije preostalo nego družiti se s mamom i njenim frendicama. No, pokazalo se da i već tak mala žemska zna kak se ponašati u takvom okruženju. Doduše, čim smo se smestile u fotelju, stigel je i ulet od strane nekakvog dečkića koji joj je pokušaval nekaj ispričati o sebi, al je onda za svega par sekundi odigral na krivu kartu i počel „govoriti“ malo o svom autu  Uslijedila je totalna nezainteresiranost i odbijenica velika ko kuća!
Kak to već biva dok se puno žena najde na istom mestu, razgovor teče u nekolko različitih frekvencija, ali na kraju se sve dobro sporazmemo. Naši se današnji razgovori bitno razlikuju od onih koje smo nekad razmjenjivale za vreme školskih odmora, no upravo su ti ondašnji razgovori danas razlog da se nasmijemo do suza. Složne smo u jednom, a to je da smo fala bogu odrasle u vreme kad nije bilo svih ovih čuda tehnologije – mobitela, kamera i društvenih internet mreža koje omogućavaju razmjenu kojekakvih škakljivih informacija u samo nekolko sekundi.
Video uratci s kojekakvih fešti, a i zajedničkih ljetovanja koji nisu za javno prikazivanje naravno da postoje, no oni su spremljeni duboko na dnu ladica. Jednog dana ako ih se i deca dočepaju, teško da budu imali na čemu pogledat VHS kazetu.
Atmosfera se zagrijala nakon dvosatnog brbljanja kad neko predlaže, točnije, ona druga s trbuhom do nosa, da bi bilo zgodno i nekaj prizalogajit. Nije nas trebalo dugo nagovarati. Upitno je bilo samo mesto na kojem bi mogle dobro napunit želuce. I tak smo se preselile u obližnju birtiju gdi smo umesto kave navalile na čevape. Normalne porcije, nek bude jasno, nikakve polovične s po pet komada. To je za decu.
Razgovor i dalje teče, onak prema već opisanom ranije, kriš-kraš, totalni kaos, rekel bi neko ko gleda sastrane. Da ne velim baš da je spomenek ličil na pravi kokošinjac, rekla bum da me podsetil na osinjak koji smo neki dan morali rešiti po hitnom postupku z let lampom, a rupe zapuniti pur pjenom. Skoro je isti postupak valjalo ponoviti pri završetku našeg zesranka. Neke su se tolko zalaufale u spominjanju da su i na parkiralištu još neko vreme postajale nebi li si rekle ono kaj u tom kratkom petosatnom druženju još nisu stigle.
Prda je sve to podnesla s velikim strpljenjem i razumijevanjem. Mamin ponos i dika  Druškanje završeno uz dogovor za novo koje je trebalo uslijediti već jučer u mom aranžmanu budući mi se na grbaču piše još godina više. Doma nas čeka tata, koji pita s vrata kak je bilo. I kaj mu sad reči kad on itak ko muška jedinka nikaj nebi razmel, a od samog pokušaja da mu objasnim boli glava.
Kasno navečer vrtim film u glavi u rikverc čak do srednjoškolskih dana…sve dok ne padnu rolete, a ja opet, za gotovo dva desetljeća mlađa i bez obaveza zazujim dugo u noć sa starom ekipom…zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz…..