Ne, još nije, a kad će ne zna se

I evo nas u posljednjoj fazi, onoj najgoroj i najdužoj u kojoj se broji još jaaako sitno, a osluškuje se i najmanji trzaj u donjem djelu kičme. Zapravo mi za brojanje trebaju samo ručni prsti, a već sam u nekoj od prijašnjih kolumni spomenula da kad brojka padne na jednu znamenku više neću ni znati koji je dan. Ti zadnji dani zbilja su za popi…
Osim kaj me svi poznati koje sretnem na ulici iz dana u dan ispituju da kolko još, sad su već i nepoznati počeli iskazivat čuđenje nad mojom pojavom. Neki dan izlazim iz jednog trgovačkog lanca, a prema meni ide postarija gospođa, ziher coprnica. Prvo me upozori da sam si krivo zakopčala vestu, al ni ne pokušavam joj objasniti da si zadnji gumb na njojzi nisam vidla već tjednima pa da je i skroz normalno krivo ga zakopčati, a onda mi s nekolko metri sigurne udaljenosti dobaci: oooo, debelo črevo – znači dečko bu!!! Pa dakle, zemljo raspri se! Sad su me već na red zbog veličine trbuha počele pobirati i babe na vulici, ne samo kontrolori trudnoće u ginekološkoj ambulanti. Na prošloj kontroli dobila sam lepoga „špota“ makar sam natukla svega osam kila. Dežurna me mam spustila na zemlju, veli: znači bili ste pretili u samom startu. Jesam, i? Mislim si, a ti si i inače blesava ili samo danas, no naravno ne ulazim u konflikt jer nigdar ne znaš kome buš na kraju zdopal v ruke dok mališa odluči prejti na ovaj svet. Pa nemremo svi biti lepi, tanki i vitki kak breze, pogotovo ne dok služimo ko inkubator novom ljudskom biću.
Kolko još, još si u komadu, kaj ti čekaš i takva pitanjca tolko su poticajna da bi se najradije od muke istog trena porodila pred tim koji pita pa nek mu više nikad ne padne na pamet postaviti slično pitanje trudnoj ženi. Ko da je meni lepo glumiti lubenicu koja nikak da pukne, ali kaj da delam kad se dečecu još neće van. Ima i praf, kraj takve okoline lepše je biti još neko vreme u izolaciji 😉
Si još u komadu…mislim kakvo je to pitanje, pa kaj nakon poroda bum došla doma u više komada? Mili bu me doma donesel u vrećicama za domaćinstvo pa budu me do Božića svaku večer uz kamin sastavljali ko puzle!?!
Ok, opet sam nabrijana ovih dana, ali imam i razloga biti. Doma se po hiži vlečem ko stari maček, nakon kaj prejdem svih 13 kućnih štengi zapušem se ko parna lokomotiva, a o patikama na žnjirance morem samo maštati. Nemoć je grda i opaka stvar.
Neki su siroti, iz moje bližnje okoline i na vlastitoj koži osetili kaj znači biti doslovce pred samim puknućem i to pred sam kraj prve trudnoće. Kalendarskih dana bivalo sve manje, upita sve više. I onda jedno prijepodne, valjda dan prije termina, užarila se moja mobilna linija, a svi nazivaju s istim pitanjem. Sve dok mi nije pukel film… a onda je nadrapala baš koja je valjda najmanje bila kriva. Ubrzo se pročulo da sam na rubu živčanog sloma, pa je zvonjava utihnula, a ja se s vlastitom grižnjom savjesti i danas borim. Evo, javna isprika ovim putem, nemoram nikoga imenovati, znaju one na koje se to odnosi. Verujem da im ovaj put nebu palo na pamet telefonirati neg budu čekale petak i novi broj Glasa na kiosku s fotkom iz rodilišta.
Ispadam sad na kraju nekakva cendravica, koja ne podnosi najobičnija pitanja sastrane. Nije baš tak. Šalu (nastranu) i na svoj račun uvek bum prihvatila. Nedavno nas je dobro nasmijal jedan pajdaš. Sreli se ispred pivnice i pita me kak sam. Ja već imam spreman odgovor u rukavu za takve situacije i odgovaram da se pomalo odbrojava, a on ga ispali ko iz rukava prema mojoj muškoj polovici: kaj je, jede ljubenice, a neće da koše!?!
That’s the spirit, to se traži ovih dana na plaži 😉