Leptiriću šarenčiću odleti od tamo

Leptiriću šarenčiću dođi malo amo…pjevušim dok mi se prda veša oko vrata i stišće svoje ručice da zamalo ostajem bez daha. Sedimo na kauču i ne mrdamo jer nas iz hrpe igrački, vreba opaka neman od koje se prdi ledi krv u žilama. Na par minuta zaboravili smo zatvoriti vrata s mrežicom protiv leteće gamadi pa nam je u boravak privremeno uselil leptirić. Ne baš taj simpatičan šarenčić o kojem pjevam da je utješim, nego neki krem običnjak, ne veći od kovanice pet kuna.
Par minuta ranije. Zabavljena flomasterima i bojicama, sedi za svojim stolićem kad odjednom brizne u strašan plač: tiiiiiiiirrrr…prvo ne kužim o čem se radi, vadim joj varalicu iz usta, no još uvek ne uspijevam dešifrirati kaj se događa. Tiiiiiiiiiiiiiiiiiirrrr, tiiiiiirrrrrrr….tuli, a suze ko iz kabla levaju niz male obraze.
I tek kad mi preleti pored nosa, skužim kaj je uzrokovalo naglu promjenu raspoloženja. Posednem je u krilo i čekam da neman ponovo uzleti pa da mama jednim udarcem šlape odagna strah u svog djeteta. I ko za inat nema ga. Nekam se zavlekel i ne izlazi. Ne trza ni na pjesmuljak. Nema druge nego spakirat se i čim prije zbrisati van. On morti u međuvremenu odleti, a prda bu zaboravila na njega.
Nakon trosatnog izbivanja, vraćamo se doma. Samo kaj gurnem ključ u bravu, prda nanovo urla: tiiiiiiirrrrrrrrr…obgrli mi nogu i ne miče s mesta. Iako u literaturi piše da deca uglavnom svoje strahove prevladaju sama, nemrem dozvoliti da mi baš celu večer visi na nogi. Lopatu za muhe u levu, šlapu u desnu i krećem u napad. Kad sam se dobro nalupala igrački, opazim ga na rubu zavjese. Špljaaaassss. Rešeno. Neman izbačena, strah odagnan iako još dva dana prda priča o tiiiru i s nelagodom prekapa po igračkama.
Strah je prirodna pojava. Pa, ni ja nisam baš neka super woman kad su u pitanju neke stvari. Tak se primjerice mili oženil, a da nije imal pojma kak mu je žena zapravo strahopezdec kad su u pitanju visine. To je spoznal tek pri usponu na toranj crkve svete Eufemije u Rovinju. Krenula ja isprva nadobudno uspinjat se onim stepenicama koje su za svaku višu bivale sve uže, a zvuk koji su proizvodile sve glasniji i užasniji. Pošto je on, ko pravo muško, krenul prvi, nije ni shvatil da mi je lice za svakih novih 20 centimetara uspona bivalo sve zelenije, a ja sve teže i teže hvatala zrak. Na terasu s koje puca, po njegovom uvjeravanju, najprekrasniji pogled u okolici, stižem ridajuć suze, a nebi mi bila zviška ni boca kisika. Ometena kojekakvim mislima u tom trenutku jer ne dotičem tlo nogama nemrem objasniti u čemu je stvar. Na njegov nagovor ipak bacam pogled prek kamenog bloka i već sam na stepenicama u kontra smjeru. Tek kad sam na sigurnoj udaljenosti od zvonika, uspijem objasniti u čem je problem. On gotovo piša od smeha i ne veruje jer je svojevremeno dobar dio Istre preletel motornim zmajem i nema problema kad su u pitanju visine.
Nakon te moje neslavne epizode, odlučim već iduće godine rešiti se straha od visine penjuć se na toranj crkve na Rabu. Podvig završava, ako mene pitate velikim uspjehom. Jest da sam do ograde doslovce dopuzala četveronoške, al sam uspela namestit i kiseli čiz za uspomenu i dokaz da sam osvojila takvu visinu.
Prda je krenula s leptirom. Ko zna, možda je u prošlom životu bila kakva rajska ruža pa joj dojadilo njihovo svakodnevno sletanje po njojzi. Nema druge nego tješiti je i pustiti da sama skuži da leptir i nije najgore kaj ju čeka u životu. S druge strane, onu grmljavinu od neku večer nije ni doživela. Spala je ko klada dok su roditelji pred telkom s dekom prek nosa, gutali knedle pri svakom novom udarcu groma.