Beba vulgaris – primjerak koji izumire

Bolničko liječenje osim mamitisa doneslo nam je i ovisnost o lutkama i to onima s kosom, istom vrstom kojom se mama nekad davno igrala. Znači beba vulgaris koja ne priča, ne pjeva, ne treba je hranit svakih nekolko minuta, s njom se slobodno pomete pod, a moguće ju je i okupat bez straha da nebu više funkcionirala i malu curicu naterala u plač, a mami uzrokovala glavobolju i novo pražnjenje novčanika.

Budući da je interes od strane prde bil tolko velik da su sve lutke iz bolničkog boravka završile s nama u krevetu, rastanak nam je još teže pal. Zahvaljujući tati, sve su one po skrivečki prije neg smo otpušteni s odjela, vraćene u kutiju s igračkama. Mama ko mama, uputila se isto popodne u trgovački lanac u kojem je moguće pronaći sve za djecu. Sve osim – bebe vulgaris.

U kruženju sretnem prvu susedu i dvije mi kume na koje sam, iskreno rečeno i planirala naletit jer svaki moj posjet tom šoping centru završi u brbljanju s jednom od njih negde među igračkama. Heh, više se babe ne moraju dogovarati i nalaziti na kavi, dosta da odeš u neki od većih trgovačkih lanaca, a onda se tu razveže razgovor duži od bilo kojeg sedeći u nekoj od gradskih birtija. I tak smo se nas tri čak i preselile u drugu trgovinu. I začudo, tu se još najde nekaj kaj liči na bebu vulgaris, samo kaj mi cijenom nikak ne odgovara, nisam zamislila za nekaj tak izbrojat više od 100 kn, a kamoli 200 kolko stoje pojedini primjerci na polici.

– No kupi detetu tu, pa bila je u bolnici – savjet je jedne od njih. Ne pada mi na pamet, pa kaj ak je bila u bolnici, ko da ona zna razliku ove od 60 kuna koja se mami odma zdopala ili ove od 200.

I tak se mi dve babe zabrbljale pri polici s igračkama, tu moram spomenuti da je jedna od njih u istom, drugom stanju kak i ja. Ona pokretna na tren se odmetnula od nas i halosi po polici s barbikama. A mi se dve uglavnom vrtimo na mestu jer nam dalje baš i ne ide. Okretom za 180 najdemo se pred policom punom dječjih „potrepština“ za koje još ne vjerujem da ih je moguće kupiti. Dakle sve ono kaj se more najti u svakom kućanstvu no i one stvari za kojima domaćica i rijetko
posegne moru se tu kupiti u dječjoj veličini. Ima tu minijaturnih vešmašina, perilica za suđe, pegli, daski za peglanje, stolica za hranjenje beba, pa je tu cela zimsko/ljetna baby kolekcija s puloverima, vestama, jaknama ali i najnovijim ovosezonskim izdanjem badića po cijeni većoj od onih za pravu decu. Najveća ludost koja se more kupiti je vrećica punih minijaturnih kutijica, onak fini mini izdanje veličine kutija za cigarete corn flakesa, kave, mlijeka u prahu, UHU ljepila … i još pregršt toga kaj moj mozak nije ni uspel registrirati, a kaj već drugo popodne stoji razbacano po podu cele kuće, jer je dete doma pronašlo pravu kutiju čaja i to je već potisnulo u zaborav sve te lepe i šarene i minijaturne škatulice.

I tak dok se nas dve plako okrećemo oko svoje osi, kumici ispadne pakiranje Gormita ravno pod noge.

– Moreš mi to podići – zamoli me. Puknem u smeh od situacije u kojoj smo se našle. Nas dve, a ni jedna nije sposobna prignuti se i dići tri čudovišta koja leže na podu. Treća se u ovom trenu ne odaziva na naša jaukanja, evo je tek kad smo za pomoć zamolile zaštitara.

I evo još jedna potvrda da je bolje kupiti manju i laganiju lutku koju je lakše ne ispustiti u dućanu budući sam sve bliže fazi pretvaranja u pravi primjerak morske lavice. A beba za 60 kuna već pet dana leži u čošku i čeka da se prda s njom poigra. Ista bi sudbina zadesila i onu od 200 kuna, plus kaj bi ju mama i tata svako tolko morali prematati, hraniti i nunati samo da ušuti. Takvu već jednu imamo, s razlikom da ova naša nema baterije za iskapčanje.