Lečili grlo dobili mamitis

Desetodnevna šmrcavica pretvorila se nakon pet dana u kašalj. Taj je pak za sobom dovlekel upalu grla s temperaturom od 40 stupnjeva koju doma nismo uspeli skinuti.
Petak, gluho doba noći. Gurnem ruku kroz kimbač i skužim istog trena da prda gori. Budim drugu polovicu bračnog para Jurlina i istog trena, onak u piđami, omotanu dekicom, prdu furamo na hitnu. U autu mi se jedino mota po glavi da bumo je morali ostaviti u bolnici.
– Do sad nije bila uopće bolesna, osim kaj joj je curel noos, pa nemoguće da bumo prvu bolest lečili na odjelu – hrabrim se. Nažalost, samo nekolko minuta po postavljanju dijagnoze doktorica nam priopćava upravo to. Mora ostati. Temperatura je previsoka i da nebi došlo do komplikacija, mora biti hospitalizirana. Istog trena pridružujem se prdi u ronjenju krokodilskih suza. Dok ju sestra uzima iz mojih ruku i nosi da obavi prve pretrage, grč u želucu sve je jači. Srce mi puca u stotinjak komadića dok je ostavljam u bolničkom krevetiću da prvi put u životu prenoći sama, daleko od mame. Koračamo prema vratima, a za nama kroz hodnik čuje se njen tužan poziv „u pomoć“: mama, mama, mama…
Doma neutješno plačem jer mi njen glas još uvek odzvanja u ušima. Zaspim jedva, tek pred jutro. Vani se debelo dani.
Na nogama sam već prije osam. Prvo kaj se lovim za slušalicu i zovem odjel da čujem kak je prošla noć. U glavi mi je najcrnji mogući scenarij. Javlja se sestra koja nakon kaj se predstavim veli: bude vam sve objasnila sestra Biba. U tom trenu noge mi se odseku jer upravo tak to ide na filmovima. Loše vijesti uvek ti priopći neko drugi, ne baš taj prvi koji je digel slušalicu. Nakon kaj se javi sestra Biba, skužim da je to mama vjenčanog nam kuma, koja se javila da mi olakša jer je prda u poznatim rukama. Dok mi mozak filtrira i razvrstava informacije o tome da je noć provela sasvim pristojno i da imaju slobodnu sobu za nas dve, ponovo naviru suze, a knedlu u grlu sve teže gutam.
Istovremeno s prdinim stvarima pakiram i par osnovnih krpica za sebe. Četkica i pasta za zube. Mili mi u toaletnu torbicu ubacuje dnevnu i noćnu anti-wrinkle kremu. Nevjerojatan je. On i u ovakvoj situaciji brine da mu žena ne dobije bore.
I evo nas na trećem katu bolnice. Suznih očiju pozdravljam sestru Bibu i žurim prema krevetiću. Prda leži, stisnuta u čošak kinderbeta. Prigrlila je nekog zeku koji joj je te noći moral zamijeniti mamu. Bogec moj. Skače na noge. Gleda me zbunjeno, pogleda punog nevjerice i straha da bum ju opet ostavila, ali istog mi se trena veša oko vrata. Nakon nekog vremena skuži da je i tata tu.
Uskoro nas smještaju u sobu u kojoj imamo krevet, kinderbet i samo našu kupaonicu. U tom trenu za nas je to apartman s pet zvjezdica s kojim se nemre meriti ni jedan duž cele jadranske obale.
Opet gluho doba noći. Prda spi pored mene snom pravednika. Iz jedne od soba dopire dječji glas koji neumorno zaziva mama,mama,mama,mama, doooođi mama, gdi si mama…
Nema sretnijeg bića od mene u tom trenu jer je prda pored mene. Stisnem joj poljubac u vruće čelo. Još kuri pošteno, ali znam da bu već za koju vuru bolje.
I zbillja, 24 sata kak je primila antibiotik temperatura se vratila u normalu. Nakon puna tri dana na odjelu koprivničke pedijatrije doktorica daje zeleno svijetlo za njen otpust na kućnu njegu. Bilo je i vreme jer nam je soba čim je temperatura opala ispod 37, naglo postala pretesna, a sve igračke dosadne i nezanimljive.
I tak je naša bolest sretno i brzo završila zahvaljujući osoblju koprivničke pedijatrije kojem ovim putem od srca zahvaljujemo, redom od sestre Bibe pa do svih onih neimenovanih teta koje su u koje god doba dana i noći ispunjavale svaku našu želju i potrebu.
Utorak je. Tata koji je gotovo celo vreme bil s nama u našem sobičku, nestrpljivo čeka da nas otfura doma. Idemo zdravi i veseli.
Jedino kaj smo u bolnici pokupili je mamitis. Za one koji ne znaju reč je o opakoj bolesti koja mami retko kad dozvoli da na miru i sama obavi čak i malu nuždu. Nažalost, za ovu bolest još uvek nema leka. Već se vidim kak kuham ručak s priljepkom omotanim oko noge uz neizbježno mamkanje iz njenih usta. To njeno mamamamamamamama, od kojeg nekad zna zaboleti glava sad zvuči ko najljepša skladba na račun koje joj iduće godine, ak se mamu pita, ne gine Porin.