Veštice nisu kaj su nekad bile

Tikve smo izdubili, veštice zazivali, al ne i dočekali. I one su počele otkazivat poslušnost. Da se razmemo, ne verujem u bajkače, vukodlake, vampire, ne vidim čak ni duhove, niti širim kult smrti. Samo mi se sviđa običaj i drago mi je videti tikvice kak svetle s kućnih prozora i verandi.

Svećice smo dan nakon toga popalili i setili se svih onih dragih nam koji više ne udišu ovaj jesenski podravski zrak. Svake je godine popis za kupnju lampaša sve duži, a kuna u žepu sve manje. Zapalim zato jednog za sve pri glavnom križecu i pozdravim se s njima u mislima. Hodam tak po groblju i pitam se kaj misle ti pokojni na ovu današnju izložbu na otvorenom, jesu zadovoljni količinom sveća i cveća?

Vratim se puno godina unatrag. Vidim svoju čupavu crvenu bundicu, tatinu veliku toplu i maminu malo sitniju ruku. Severac šiba, al od svetlosti sveća ipak je toplo pri srcu. Pri spomeniku bi se tad okupila mala hrpica ljudi i razmenila koju lepu o pokojnom koji pod pločom leži. Došla su vremena da ja preuzmem ulogu tih koji griju male ručice dok obilazimo groblje i rado bi da i moja deca osete malo tog mog ondašnjeg djetinjeg doživljaja. Nažalost danas se sve svelo na velike aranžmane od kojih jedva da se i vidi ime onoga koji tu leži, a ak se i nazire koje slovo, teško ga je na prvu pročitati od količine lampaša koji pred njim svetle. Sve se nekak na brzinu raznese, a kak tehnologija ide, za koje leto bumo groblja obilazili iz vlastitog boravka, prek mobitela, čak bumo i svećice palili pritiskom na gumb iz udubnog naslonjača.

Oni koji svojom pojavom više nisu s nama ostali budu živeti tak dugo dok ima nas koji pamtimo njihova imena i to je važnije nego se isprsiti i z novčanika spljunuti debelu cifru za cvetje koje je već tu noć mraz pofuril. Ovih sam dana imala videti izbezumljena lica koja lete po šoping centrima u nadi da budu za koju lipu jeftinije kupili lampaše. Dok su rivali pretrpana kolica prema blagajnama, na tren sam pomislila da su v dućan dojahali na metlama. Zbilja su neki tak zgledali. Sad dosta o pokojnima, vraćamo se nama koji još punim plućima udišemo ovaj magloviti podravski zrak.

Moja draga kolegica s kojom se u većini slučajeva u potpunosti razmem kad su u pitanju deca prepričava mi zgodu od pred neki dan. I ona je jedna od mama ko i ja koje svoje neispunjene snove pokušavamo ostvariti prek svog deteta 😉 Ta vam je svoju curku, onak kakti slučajno, nakon uspješno propalog pokušaja ritmike štela opet nekam upisati pa ju je pitala ali bi ona išla učit engleski. Na to ju je njeno čedo pogledalo zapanjeno i reklo da jel ona normalna, da ko ju bu razmel u vrtiću ak bu engleski pripovedala…za par minuta mala je došla s genijalnom idejom: hoću učiti hrvatski! Sad si moja frendica razmišlja da ju v Čurgo upiše na tečaj hrvatskog.

– Pa nije meni problem otiti ni prek grane, dok dete uči hrvatski, mama bu šopingirala na obližnjem pijacu, veli mi. Ukolko se ovo pokaže ispravnim, morti im se ja i prda pridružimo, ak bi kojim slučajem nekad krenula maminim stopama, pa platu služila u Glasu Podravine, tečaj hrvatskog nebu joj naškodil. U prolazu mi je ispričala još jednu zgodu iz dućana u koji su se neki dan familijarno izveli. Tam njeno detešce počne cvileti za neku koktu pa još nekaj i tak su na kraju zišli van.

– E sad ju bum ja navčila kak to nije lepo pa počnem: znaš zlato, nekad kad smo u dučanu ja ti se okrenem po nekaj, a na tvojem mjestu stoji jedna ista ti samo ima zajapurenu facu, kosu v zrak, crvene oči i viče KUPI KUPI !! Pogledala me značajno i rekla STVALNO? Začkomela je do auta i grunta. Za to vreme ja dično sedim na prvom sicu i smješkam se mužu kak sam to pedagoški rešila, kad moj isprdak sa stražnjeg sica progovori: mama znaš kaj se meni dogodilo, idem ti ja u dučan i mislim da je to moja mama s menom, a kad tamo neka zla vještica koja neće svojem detetu ništa kupiti – ispali ona.

I kaj na to reči? Ne preostaje nego potpisati kapitulaciju, zajašiti metlu i nakon takve izjave malo se vani na hladnom podravskom zraku zvetriti.