Divlji jahač nikad nije pošteno projahal

Kad pogledam svoju dečicu ovih dana kojima neprestano vise zeleni šmrklji vratim se kojih 25 godina unazad i setim jedne epizode s zelembačima te vrste i svojih neuspjelih pokušaja lupanja po tipkama klavira. Kak i svi mi roditelji tak su i meni moji sve najbolje hteli, pa su mi pružali i više nego kaj sam ja tražila i zahtijevala. Inače smo po maminoj strani familije svi vudreni na muziku pa ako nisu bili ravnatelji muzičke ili učitelji kakvog instrumenta, a ono ih je bar bilo lepo čuti dok bi negdi za kupicom v goricama grleno zapopevali kak pravi slavuji. I kak  bi onda prekinuli s tom tradicijom i decu glazbeno zakinuli. Tak smo jednoga dana godine 86-te ja i sis bile upisane u prvi razred muzičke škole. Na sreću i radost roditelja, a nesreću i tugu učitelja nam klavira, solfeggia i nas dvije osobno. I danas dok najdem tu malu belu knjižicu javi se onaj poznati grč u želucu koji me svaki put lovil ujutro čim je valjalo krenuti put glazbene škole. U toj su se knjižici redovito izmjenjivali kolci s nekakvim mršavim dvojkama, trojku ni ne pamtim da je ikad unesena, a o višim ocjenama da i ne govorim.

Za potrebe vježbanja čak su nam kupili i pravi pravcati pianino, ali ni to nam nije baš probudilo volju za svirkom. Jednostavno nije išlo. Ni uz kakve pokušaje ucjene, prisile i podmićivanja, ja sam jednostavno odbijala suradnju i ni za vraga nisam bila voljna prebirati po crno belim tipkama. Nije išlo. I tak sam vam ja jedne zime, prehlađena, šmrkliva kak i ovih dana moja deca, z punim nosom po cičoj zimi došlajsala na sat klavira. Učionicu vidim ko danas, podovi crni, premazani rabljenim uljem, par klupa uz desni zid, uz levi klavir i odma do njega stol za kojim sedi moja učiteljica. Možemo početi, ispali. I ja krenem. Boja njenih obraza za par taktova promeni se iz bledunjave u blago ružičastu. Ajmo isponova. Sad je već malo bolje ružićasta. I opet sponova. I opet i opet. Ne zna se koje već bliže živčanom slomu. Ona jer neveruje da opet nisam navježbala Šumanovog Divljeg jahača, a ja jer tipke pružaju otpor, a prsti ne slušaju. A sedela večer prije celih 15 minuta i strpljivo lupala. I onda, odjednom, valjda od zime ili čega već, zasvrbi me nos iz kojeg izleti sve kaj se tog jutra putem do škole nakupilo. Ravno na tipke. Više na bele nego na crne. Učiteljicu je sad već teško prepoznati jer je poprimila boju teglice s ciklom, a na uha samo da joj ne ide para. Preostalih 15 minuta nastavnog sata utrošeno je na uzaludno brisanje tipki s maramicom koju mi je mama spakirala u žep i ispričavanje. Nije pomoglo. U knjižicu je opet navedeno: nije vježbala, molim potpis roditelja, s napomenom da tak prehlađena drugi put ostanem doma.

S nikaj većim veseljem nisam jurila ni na sate solfeggia. Svaku sam priliku koristila za izgovor da nemrem dojti. Ne samo da mi nije bilo jasno zakaj sad moramo nabijati po klupama i besmisleno popevati ta-te-ti ta-te-ti, nego su mi i zadaće zadavale pregršt glavobolja. Jednom nam je prilikom bilo zadano doma iskomponirati i u kajdanku napisati osam taktova. Ja se odma povela onom „snađi se druže“ pa napisala dva takta koja su mi jedva iz uha zišla pa lupila četri put ponavljanje. Ne moram vam ni reči da je kajdanka taj dan ostala u školi i bila ogledni primjer u kategoriji: ovako ne.

No, sve vam to pripovedam iz razloga jer sam i samu sebe ulovila da prdi namećem neke svoje neostvarene snove. Tak sam joj organizirala usputnu „tonsku“ probu u Tratinčicama, sve u nadi da bu joj se svidlo i da bu tam svojevoljno ostala pjevati. Ne znam kaj sam očekivala, valjda da zgrabi mikrofon i odsolira dionicu Verdijeve opere pred dvadesetak nepoznatih lica. Nakon polusatnog druženja s tetama i decom mama je bila oduševljena, a prda se pakirala doma. Završilo je po njenom. Nismo izdržali. Svako tolko seti se pjevanja i pita dal bu ona tam ostala, al više ne forsiram. Velim da još nije vreme. Ak sama odluči klavir ju čeka. Štimera bumo našli.