Adaptacija naša svagdašnja

Sad bi zbilja bilo dosta plandovanja, izležavanja i nišnedelanja, dobaci mi u prolazu pajdaš te poželi puno uspjeha i što bolju adaptaciju u novo-staru radnu mi sredinu. Uf. Adaptacija. Period adaptacije. Samo o tome slušam već danima. Prvo je s njom krenula prda. Rujan je evo baš danas igrom slučaja pri kraju i morem jedino reči fala bogu. U vrtiću su nam “obećali” da s krajem meseca završava i prilagodba na novu sredinu pa se ja toga držim kak pijan plota. Mišica se aklimatizirala na nove uvjete rada poprilično brzo i dobro, a sad je na mami red. Meni tek predstoji ubaciti u prvu pa lagano dizat radnu temperaturu. Nemre se to naglo. I ja moram prejti svoj period adaptacije. Odsrditi se na sve koji me budu dočekali na radnom mestu, odžalovati za mojom toplom jazbinom i poplunom, resetirati glavu, na tren potisnuti priče o dječjoj kakici, kašici i kahlici i pozabavit se nekim drugim temama. Odokativnom metodom rekla bi da mi je za sve to potrebno nekih mesec do dva, a možda i tri vremena. Taman se do božićnih praznika uklopim kak treba.

Kad bi bar mogla nositi dudu ili kakvu bebu na radno mesto, da mi bude lakše kad me stisne kriza. Preostaje mi samo cmukati palac, i to poskrivečki, dok niko od kolega nebu gledal.  Jednim detaljem ipak se ne razlikujem od polaznika dječjeg vrtića. Naime, nemojte nikome reči, ali i ja nosim svoju dekicu na posel. Kaj si ogrnem križa, onak kak prava majkica dok vani krenu prve jesenje kiše. Bila je ta dekica često zasmijavana pogotovo od ovih starijih mi kolega, al čim bi ja dala petama vetra, već si ju je neko “posudil” na kratko. To je jedan konkretni razlog zbog kojeg bi se neki u redakciji mogli veseliti mom povratku. Da se baš mam morem primiti posla, nek ne računaju, tek po završetku perioda adaptacije 🙂

Nakon kaj se s nadolazećim tjednom počnem ufuravati u radnu atmosferu, evo mi još jedne nove adaptacije. Ovaj moj mali privjesak koji je u godinu natukel 11 kila, narasel do 80 centimetri i prehodal već fest kilometri od idućeg ponedeljka kreće s vlastitom adaptacijom u jaslicama. I on je dobil svoje prvo radno mesto. Gulp. Sreća nam se još jenput nasmehnula, ispalo je da bjacek na kraju nebu novačen u vojarni, nego ga sljeduje objekt u centralnom vrtiću. Znači da se budu njih dvoje, bjacek i prda, povremeno i sretali za igranja na vrtićkom dvorištu, a da bumo mi roditelji ujutro jednim udarcem, točnije jednim parkiranjem rešavali dve muhe.

Na nedavnom sastanku vezanom na tu temu primetila sam bilo je i mama koje se nisu uspele suzdržat nego su suze ronile po klupama gradske vijećnice i to već samo na spomen odvajanja od svog malog pezdeca. Nemrem reči da i meni, sad već pravoj iskusnjači kad je u pitanju odvajanje od deteta, nije na momente zasuzilo oko, ali ovaj put bum to odradila bez muke i pardona!

– Dobro jutro, dobro jutro, evo teta novog paketića imena i prezimena tog i tog, bok bjacek, vidimo se dok mama odradi svoje. Pusa – zatvorim vrata. Eto. Tak ja to planiram.

– Ijjaaaaj bogec moj mali, kak bu on tam sam bez mame – već sad naričem nad glavom mu, a prdi tek nikaj jasno zakaj mu velim da je bogec.

Ne bi li teta ostala uskraćena za bjacekovo ime i prezime jer mama od ridanja nebu mogla do zraka za zlu netrebalo u pratnji nam bu i tata. On ko svaki pravi muškarac i glava familije nema da omane pa u jecanju i grcanju ne uspije prozboriti detetove osnovne podatke. Hm. Možda bi bilo najsigurnije bjaceku staviti ceduljku oko vrata, ono, za svaki slučaj, da i tatu ne shrvaju neočekivane i nepojmljive mu emocije s naletom suza. Kaj buš, sve to nosi adaptacija.