Mame lude zbog dude

Prda je dudoljupka već punih godinu dana. Ko mala beba taj komad gume nije htela ni videti iako smo ju nuđali nekolko put tokom prve godine života. Svaki je pokušaj završil bezuspješno. Sve dok mama nije odlučila s povratkom na radno mesto, da je dosta naceckavanja i da bi bilo vreme da znamo zaspati sami od sebe. Usprkos očekivanim problemima, sve je prešlo ko od šale. Maminu cicu zamenili smo komadom gume i plastike o kojem smo razvili ovisnost koja sad već traje punih godinu dana.

Sećam se dana kad smo prdu predstavljali članovima familije i brojnim prijateljima. Ne mali broj njih čudom se čudil kak ta beba nema dudu. Nevjerica bi za pojedinih posjeta otišla tolko daleko da sam sama sebe nekad pitala ko je tu lud, a sve zato jer poneki primjerci Homo sapiensa iz bližnje mi okoline bebu bez dude ne percipiraju ko pravu bebu. Ak beba nema dudu, to nije to, nije prava beba, maltene ispadne da je beba s greškom. To je ona ista kategorija koja bi sve te malce koji još nisu ni postali svjesni svojih osobnih deset ručnih prstiča, mam nahranila crnim čurkama i grah šalatom z bučinim uljem.  Isčuđavanju kaj nema dudu nikad kraja. Pa kak nema, pa gdi joj je, pa niste dost uporni, pa možda joj ne paše taj model…ma ono… tema koja već nakon par rečenica, ovisno o maminom raspoloženju, pretendira da završi kratkim i jednostavnim slanjem u ono mesto s kojeg je svako od nas na ovaj svet došel. Nakon kaj su teškom mukom prihvatili prdu ko bebu bez dude, s trinaest meseci njenog života još je jednom šokirala okolinu. Jednog se dana ničim izazvana pojavila s dudom. E, al onda je ponovo krenula hajka na „bebu“ no ovaj put zbog dude. Zakaj ju pak sad ima? Kaj će joj dok je tak već velika? Pa daj to hiti, pa to ti nikak ne stoji.

Prda ga i dalje dudli, ne odustaje niti posustaje.

Prošlog smo vikenda slavili susedin rođendan s kojeg smo se vrnuli bez dude. Naravno da bi se po ladicama našla još koja, koju mama ima za rezervu, no ovaj sam se put zainatila, baš da vidim, dokle bu to ludilo zbog dude otišlo. Nedavno smo, pri izradi snjegovića, jednu već ostavili zametanu pod hrpom belog pokrivača. Uzel ju je snješko. Ta je priča važila do odlaska u krevet, a onda mi je ozbiljno rekla: maaama, daj mi drugu!! Budući je bjacek na katu niže tulel i vapil za cicom, nisam ustrajala nego sam joj ispunila želju. Ovaj put sam bila odlučna. Nema više dude. Prvo zato jer ju nateže kad god i gdi god i kaj ju nikaj ne razmemo dok s njom pripoveda. Dosta je toga.

U prva 24 sata nedelje samo se par put setili gumene tješilice. Nema, ostala je pri susedima. Pričom baš nije bila zadovoljna, ali nije ni delala scene. Teško mi ju bilo gledati bezvoljnu i tužnu, no tak je to kod skidanja s ovisnosti.

Ponedeljak. Bjacek nervozan od ranja. Slini i gura šake u usta. Da ga primirim pokušam mu uvaliti dudu. Ma kakvi. Tata je, gle čuda, popodne postigel uspjeh. Bjaco DUDLI!!! Ali neeee…prda silazi iz odaja nakon popodnevnog odmora. Direkt k bjaceku. Pogleda me, nasmijana od uha do uha, ne veruje kaj vidi svojim očima. Još malo kruži oko njega, ko mačka oko vruče kaše i onda odjednom reši problem: Neće više, neće bjaco dudu!!! Fuflja dok joj plava varalica viri iz usta. Odvikavanje stavljeno na čelanje, istim bum se pozabavila u neka bolja vremena. A onda bu valjalo dve muhe ubiti istim potezom, odnosno ozdraviti dva ovisnika. U dvoje bu lakše, kaj ne?