Plave riti, crvena uha i jedan telefon

– Kaj ste to napravile, kraj vas dve se nikaj celoga nemre imati pri toj kući – grmila je pred cirka oko 25 godina moja mama na mene i sestru. Nije mi tad bilo jasno zakaj se srdi, kaj se tolko uzrujava zbog jedne obične lampe koju si čak nije ni sama kupila nego joj je netko od kumova uvalil ko njima „zgodan“ vjenčani poklon. Da je bila zgodna nemrem odbaciti. Mene i sestru jednostavno je dozivala svojim resicama na pokrivalu, bila je zapravo idealan kostim za našu plesnu točku. Za izvođenja jedne takve, bile smo i uhvaćene. Lampa, osakaćena u čošku, a pokrivalo oko mog struka. I danas se sećam kak se uho žarilo i pulsiralo nakon kaj me nebrojano put, na račun vjenčane lampe, mama za njega onak poštenski, rekli bi muški, nategnula.

Drugi sam put bila bita krivicom rođenog mi bratića koji je, nekolko godina stariji, odlučil dvije mlađahne i naivne sestrične otfurat u šetnju željezničkom prugom. Dok je tata spazil s balkona gdi smo stvoril se polek brzinom koju bi teško registriral i policijski radar. Šiba je potom delala sto na vuru, celim putem, nije stal z njom mahati do doma. Sad po jednoj, sad po drugoj riti. Glavni je ideolog ovog memorijalnog događaja šutke hodal za nama pognute glave. Ne sumnjam da mu se brk bar jednom nakrivil od smeha iako je zapravo on bil taj koji je trebal dobiti batina ko vol.

Treće smo batine pobrale zato jer nas je, opet tata, dok je za gableca nenajavljeno skoknul u kontrolu, zatekel u boravku kak palimo šibice. I onda je bilo kukulele…nisu me izbole pčele, ali je rit natekla i više nego da me napal celi roj.

To su te tri situacije koje su mi ostale urezane. Da ih je bilo još, bilo je, no one su bile nevažne pošto sam ih dobrano potisnula u sjećanju.

Baš sam se morala roditi u vreme kad je šiba bila na vrhuncu popularnosti, mislila sam si ko curička. No, kak god bilo, nisam se nikad falila ni žalila okolo da sam doma dobila fasunga. Svakom prema zaslugama, rekli bi.

Tata i mama onomad se nisu crveneli od srama jer su mi dali zaletaču z leve i desne nasred dućana nit su birali mesto i vreme opaliti me kak sam bila duga i široka ak sam terala po svojem. Bilo je to čistam normalno.

Danas si roditelji tak nekaj nesmu ni pomisliti, a kamoli provesti u djelo. Dečurlija mam preti z Plavim telefonom. Najgore je kaj se ti mali šmrkljivci znaju tak znamisliti, kaj bi starcima mogli složiti gadnu frku. Jedan poziv i na vratima su ti već volonteri i supervizori, pa se ti pravdaj kak znaš i umiješ.

Velim to jer nas je baš neki dan prda iznenadila pričom da ju je mama lupila. Storiju je pokušala prodati tati, no nakon kaj je jednom izjavila da sam ju lupila po ruki, a onda po riti, bilo je jasno da zmišlja. Da je nekom drugom, stranjskom, spripovedala isto, ko zna kaj bi se s toga zrodilo. Znam za slučaj kad je N.N. tata bil pozvan na celi niz predavanja u trajanju od stotinjak školskih sati, a sve zato jer je njegov pubertetlija odlučil požalit se na njega zbog opaljene mu šamarčine. Usput rečeno, nije ga pobral zabezveze, nego zato kaj je dečec doma došel pod vidnim utjecajem alkohola.

Dok sam ja bila mala, nije bilo Plavog telefona. Bilo je onda plavih riti, crvenih uha, morti i koje plavo oko, no njega smo uglavnom zaradili u naguravanju s vršnjacima. Nije bilo tak strašno, svi smo preživeli, a baš me ta plava boja koja se povremeno oslikavala na mom turu naučila da se ne igra šibicama, ne šeće po prugi, ali i da se vjenčani pokloni čuvaju daleko od znatiželjnih dječjih pogleda i njihovih malih ruku.