Nikak pobeći od sudopera

Ponoć samo kaj nije, a pred nosom mi prazan papir. Kaj bum sutra pretipkala na laptop samo nebo zna. Inspiracija je nekad prava gadura, kad ode ne vraća se tak brzo, a kad je nema moš se fućkat. Ne pomaže ni to kaj sam miloga noćas prognala na spanje u boravak radi mira i lakšeg protoka vlastitih misli. Doduše, dobrim si je djelom sam zapečatil večerašnju sudbinu jer je u sebe utrpal tri frtalja gredice luka. Eeeeej čovek, pa neko polek tebe mora i disati do jutra…a i biti koncentriran na pisanje. Danas ovo smem napisati jer budući sutra putuje s dečkima na tekmu, sigurno nebu našel vremena za čitati ženine bljezgarije. Sretan im put.

I tak, dok čekam da se inspiracija vrati s večerašnjeg izlaska, da podelim s vama jedan od posljednjih prdinih bisera. Veli mi jutros, još omotana poplunom: sanjala sam mamu, prala je suđe. Ostanem zatečena ni izbezumljena. Alzo dakle, ta mama više ni u snovima nemre na miru piti kavu i gledati Šeherezadu nego 24/24 rinta. E vala je dosta toga!!! Od sutra otkazujem poslušnost i cele dane se prepuštam igranju s decom jer ovo je prevršilo svaku meru. Umesto da sanjaju kak se igramo, u snovima im dolazim stojeć za sudoperom. S ogromnim sunđerom il spirkom u ruci. Krasno. Veseli me jedino da nisam bila u podrumu pri hrpi veša s peglom u ruci, od tog posla goreg mi nema.

Još jedna anegdota od neki dan. Događa se, gle za vraga, dok ja stojim u kuhinji i perem suđe…hmmm…sad njeni snovi već pomalo imaju smisla!?! Doleti mi s leđa i naoko zabrinuta, požali se: tak mi se spi kaj ne vidim! Rečenicu i intonaciju je doslovce skopirala od tate si koji istu ponovi nekolko puta tokom večeri za spremanja dece na počinak. Prdi horizontala naravno ne pada na pamet, malo se zleva, pa ju niti ne šaljem u krevet, taman posla da mi opet organizira kakvo pranje tanjura.

Sebe samu pak prepoznah u rečenici: maaaaaaama, ova kreda me zahebava! Strahovito grozno zvuči ta rečenica iz ustiju malog deteta. Odlučih iste sekunde od sad pa ubuduće poraditi na vlastitom izražavanju, no na tu njenu „šalu“ ne reagiram. Sva u čudu, prda je ponovi još jednom, a pošto okrenem glavu, i ona nastavi svojim poslom, šaranjem po ploči. Nepristojnim ispadima trudi se privuči moju pažnju.

U zadnje me vreme često stigne grižnja savjesti. Ta je tri put gora od inspiracije, jer kad se useli u glavu, ne napušta je lako. Grize me jer od brojnih dnevnih obaveza, čitaj: kućanskih poslova, ne stignem prdi posvetiti vremena ko prije kad smo bili tročlana obitelj. Tek nekolko minuta dnevno imam za nju na raspolaganju, a boli me jer znam da kakav god crtić ili komad plastike ponudila, nikaj nemre zameniti mamu i naše zajedničko zabavljanje. No, bu bjaco brzo porasel, pa bumo se igrali još lepše i bolje, tješim se. Prije da bum s vremenom preuzela ulogu suca u njihovom međusobnom prepucavanju, no morti onda uhvatim i par minuta za pijuckanje kave gledajuć Ezela…mmmm…

Neki dan me za blagajnom dućana utješi poznanica čiji su klinci kak i moji rođeni u razmaku od dvije godine. Veli mi, možda je sad napeto, al buš vidla kak ti bu lepo za 15 let. Prepričam to mužu, i nakon prvotnog zgražanja od perioda čekanja sine nam – istina!!! Taman nam onda ističu police životnog osiguranja, a onda ja i mili i pravac Maldivi, pa pod kakav kokos, dok palme njišu grane, pijuckat koktelčiće, a deca nek doma sanjaju da perem suđe. O, evo inspiracije. Prekasno.