Trajnaninaninena, trajnaninanena

Znate onu narodnu da mala deca piju mleko, a velika krv. E pa upravo smo se počeli uvjeravat i u istinitost te izreke. Naime kaj, prda se povampirila pa nam polagano pijucka kap po kap. I to joj najslađe delati javno. U nekakvom dućanu. Ak nije po njenom kreće visoki C. Upravo je neki dan usred trgovine u koju je ušla sa svojim bejbi kolicima, a u kojoj je zapazila ista takva kakva je gurala pred sobom, poželila ta druga. Svi pokušaji da je uvjerimo kak su njena i ta koja su tam parkirana potpuno ista, nisu urodili plodom, da bi nakon nekog vremena gđica krenula s opernom arijom. Završilo je izlaskom iz dućana i njenim smeštanjem u automobilski sic. Pa nek se damica malo hladi. Sličnu je scenu također proizvela na blagajni drugog dućana nakon kaj je spazila da je gospođa iza nas u svoju košaricu ubacila čokoladnog zeca. Pogađate, ona je istog trena poželela baš tog, ni jednog drugog nego upravo tog istog iz tetine korpice. Naš izlazak iz dućana nije mogel proći neopaženo, a za nama je odzvanjalo još dobrih deset minuta. Uff. Koji trening živaca. Sasvim druga priča kod nekog u gostima. Dobro, mirno i pristojno detešce koje bi si svako poželel imati. Nebi poveroval čovek da je sklona takvim ispadima. Mala mamina prefriganka.

I dok odbrojavamo do kraja ove faze, završili smo točno danas s jednim drugim odbrojavanjem. Mili je odradil svoje, pa dižemo sidro i put putujemo. Pravac: Bella Istria.

Sećate se onog uzbuđenja i nestrpljenja dok ste ko deca jedva dočekali da dojde taj dugo isčekivani dan da se nekam krene? Nije bilo bitno kam se išlo, al nam se ko deci nikak nije moglo objasniti da treba još par noći prespati i malo se strpeti do polaska. Sećam se jednog putovanja na Lošinj. Sestra, tata i ja prikrpali smo se nekom od podravkinih šofera koji nas je usput odlučil prebacit do našeg odredišta. Višesatni put za nama, al nikak dojti. Napokon ugledamo plavo more na Brestovi ili Porozini (nisam sigurna koja je s koje strane), kad majstor šofer parkira vozilo na trajektnom pristaništu i odluči ni makac dalje do jutra. Meni, onda curici od kojih pet, šest godina, nikak nije pasalo kaj smo već tolko blizu cilja a moramo čekati do jutra. Nije mi se moglo objasniti da dok ne svane nema trajekta i da sve to nije dobra volja podravkinog šofera nego viša sila. I kaj sam onda? Jadnog sam čoveka koji je spal na krevetu iznad nas, svako tolko tokom noći škakljala po nogama u nadi da bu se zbudil, poludel, zapalil mašinu i krenul dalje. Lošinj smo, na moju veliku žalost ugledali ipak tek drugog jutra, ali već ranom zorom. A onda je jednog dana, kak su godine prolazile, to dječje ushićenje odjednom nestalo. Isparilo je jednog jutra, a ja sam se svih ovih godina pitala kam je otišlo.

Zahvaljujući mojim klincima nakon dva desetljeća evo se vratilo. Danas sam nervozna i jedva čekam da spakiramo krpice smestimo se u naš tutač i prvi put ko četveročlana familija promenimo klimu. Dobro bu nam došlo nakon ovih proljetnih šmrcavica i prehlada. Evo, tak razmišlja taj racionalni dio mog uma. A onaj drugi, šašavi, zaigrani jedva čeka da se najdemo podno Ćićarije pa na trećem kilometru Učke zakantamo onu Eliovu Samo anđeli znaju…

Zbog proširenja familije, ograničeni smo prostorom u našem prevoznom sredstvu. Od sad pa ubuduće putujemo bez bicikli, guralica, stolica i njihaljki koji su inače putovali s nama tek tolko da se nađe. Tata i mama nose samo osnovne krpice, kojih je s obzirom na dimenzije koje smo dosegli ostalo svega par komada u uporabi. Da nebi bilo nesporazuma pri prvom susretu s bakom koja nas nije vidla od prošle godine, mili i ja bumo si odštampali pločice s imenima za revere jakni. Za svaki slučaj, da nam ne zalupe vratima pred nosom.

Za pomnog planiranja i prebiranja po garderobi kaj ponesti, a kaj ne ponesti pjevušim: trajnaninaninena, trajnaninanena, u Umagu nas čeka naša nonna Nena. Arrivederci!