Ta-ta, ma-ma i pr-da bez du-de

Buon giorno a tutti. Pozdrav je kratki podsjetnik da smo trenutno dislocirani u Istri gdi svakodnevno dva put, na prdino inzistiranje, idemo nagledavat more, da nije kojim slučajem isparilo. Posjeti su sve učestaliji iz razloga jer je umaška gradska luka postala posljednje prebivalište prdine dude varalice. Budući je na dudi bila nacrtana ribica, njeno „porinuće“ nametnulo se samo od sebe.

Ovisnost o varalici prešla je sve granice tak da smo jedva dočekali priliku da je se rešimo. Više je to bila ideja tate i mame nego same prde koja nije ni shvatila kaj ju je tog popodneva snašlo. A dok nekaj forsiraš s detetom koje na to još nije spremno onda ti se obično to isto obije o glavu. Tak se dogodilo i da je prdin prvi pokušaj bacanja dude u more bil totalni debakl, a duda je nakon par metara plutanja ponovo osvanula u njenim ustima. Kaj se dogodilo? Baka ju je otfurala do obale i nagovorila je na jendva da baci dudu ribicama, a ova sva nabrijana jer vidi veliku vodu to je i napravila. Nakon kaj je duda otplivala nekolko metri od obale, prdu je snašla neobuzdana panika i tuga za njenom plutajućom „flendicom“. Ubrzo nakon usljedil je plač i vika da bi za koju minutu dudu izvukla dva lokalna ribara i vratila je maloj plačljivici na obalu. Nije bila spremna na tak brzi rastanak, morala ju je još par put zažvakati i zasliniti. Na drugom kraju luke bila je skroz odlučna i zauvek ju poslala morskom svetu – ribicama, rakovima i morskim algama. Tuga u njenim, ali i mojim očima dok gledam dudu kak se udaljava od obale. Moja mala curica raste. Pelenu smo ostavili, a sad i dudu. Još je samo flašica prije spavanja poveznica s onom malom bebom ovisnom o mami do pred koji mesec.

Apstinencijska kriza traje već treći dan, tu i tam se seti pa me glasom najtužnije curice na svetu priupita za njenu dudu, gdi je i jel su račići sad sretni s njom. Čak je predložila da ujutro odemo do dućana i kupimo novu dudu koju onda nebu više bacila, niti je ispuštala iz vida. Nisam pokleknula na njeno moljakanje, pa imam stalno upaljene detektore za varalice jer je sad bjacekova varalica neprestano na meti i predmet njenog „obožavanja“. Par dana tugovanja, i bumo zaboravili da smo je ikad imali. Upravo sam tak i ja svoju prije trideset i koju hitila kitu. Evo kak geni delaju čuda J

Prda se pretvara u curicu, a bjacek izbacuje prve reči. Ne, ne, ne guguće Ciao mamma ko mali talijancin ako ste to pomislili. Ne, on, na moje veliko zadovoljstvo zaziva svog tatu. Ta-ta, ta-ta koje tu i tam prekrsti u da-da. Lepo ga je čuti. S obzirom da sam prije par meseci, kad je prda izgovarala svoje prve reči neprestano nad njom ponavaljala ma-ma, ma-ma to mi se danas vraća na način da niti jedna druga reč ne zazvoni tolko put tokom dana kolko „mama“. Sad sam upotrebila drugu taktiku pa bjaceku celo vreme tupim „ajde reci tata“, čisto da jezičac na vagi između mame i tate jednog dana bude tu negde. Kak bi izgledalo da njih dvoje cele dane zazivaju samo mamu!?! Tata bi se morti osećal uvređeno i zapostavljeno, ne? Ovak bumo uskoro bar podjednako traženi iako je bjacek već sad tri put veća maza nego kaj je prda ikad bila pa bu mama opet nadrapala kolko god on sad vikal tata.

Šetnje uz more iscrpe čoveka, pa se svaki put po povratku u bakinu jazbinu svim silama bacamo na pražnjenje frižidera kaj nije simpatično jer bu se za koji dan valjalo skinuti na plaži. Al nije sve tak crno, s druge nam se strane otvara mogućnost da za ljetnih mjeseci honorarno radimo ko bove u umaškoj luci gdi bogatih jahtaša ne nedostaje. S najsjevernije točke naše domovine pozdravljam vas sa Ciao amici!