Parti za ekipu

Kad s ekipom krenem ja tralalalalala…zvoni mi sve češće u glavi kak se približava subota rezervirana za proslavu 15. godišnjice mature. Iznenadilo me opet, treći put za redom. Tih pet let tak se posmekne kaj čovek skoro ni ne oseti. Jest da se od prošle proslave puno toga u mom životu zdogađalo, ali opet mi je nekak došlo znagla. Svi su mi zadani rokovi za ispeglat šlaufe istekli, a počela sam o njima razmišljat još dok je vani bil duboki sneg. Niš, sutra bum ih s puno šarma i ponosa isfurala pred šul kolegice. Dva jegera i par komada šamrolni na leđima ne daju se od mene, prirasli mi „srcu“ i vjerno me prate. S druge pak strane na njih imam pravo jerbo termin za početak vježbanja još nije tu. Devet meseci se dete nosi, pa isto tolko treba da se žena oporavi i tek onda SMIJE početi s laganim vježbanjem. JEDVA ČEKAM. Abtronic kojeg mi je, bajdvej, poklonila nedavno mama jer je njoj „zviška“ je na zagrijavanju, a baterije su na punjenju.

No mislim si nekak da mi ipak dobro dojdu ti moji „modni“ dodaci oko želuca, bar ne moram furat kojekakve foto albume nebili uvjerila svoje školske prijateljice da sam doista rodila. Jedno brzinsko odmeravanje mene od glave do pete i jasno bu im da je bjacek još uvek na cici, a da mama ima jako malo vremena za sebe uz dvoje potomaka.

Daklem, 15 let je minulo otkak smo napustili srednjoškolske klupe. Generacija gimnazijalci ’96 sutra bu opet na okupu. Neki razredi više, neki manje, neki svojom krivnjom, neki zbog više sile nebudu sutra zauzeli svoje staro mesto u učionici broj 14. Bili smo i ostali dobra ekipa kaj potvrđuje i to da je sutra svoj dolazak najavilo dvetrećine cekača.

Nažalost, jednom od nas položili bumo cveće i sveće, nekih koji su u belom svetu prisetili se bumo i za njih nazdravili, a čašicu bumo digli i za one koji nas nisu mogli utrpati u svoj godišnji raspored.

Na kraju se svede da i nije bitno kaj bu se jelo, ko bu igral u tamburu i kakav bu ko outfit odabral jer iskreno, da nema fotke od prije pet let, teško da bi se setila kaj sam i sama nosila, a kamoli kaj je ko drugi na sebi imal.

Moji doma nek se snajdu. Imaju pravo zvati me jedino ak gori. Valjda i mama ima pravo jenput nakon tolko vremena zaružiti kak se spada.

Hm. Al već mi unapred zvoni u glavi od same pomisli da bu u nedelju ujutro ustajanje s pevcima, morti baš dok dojdem doma 😉

Da bu bjacek bećal po noći, bu. Mili mu tu baš nemre pomoći kad mali traži sisu određenih kvaliteta i dimenzija kaj njegova nije. Malo bu plakal, al bu zato bolje zaspal.

Čini mi se da mi mame nekad malo previše te naše limače držimo pod staklenim zvonom pa si uskratimo puno toga u životu. Nekad dobro dojdu za zgovoriti se od nekih stvari, ali puno put se žrtvujemo i kad ne treba. Skačemo na prvu i ispunjavamo im i najmanju željicu, a zapravo si delamo medveđu uslugu. Od malo plača i vike za jednu noć nebu bjaceku niš, čak bu mu i godilo da malo ojača i očisti pluća. Tak je.

Prda se već okoristila maminom proslavom mature. Nove cipele savršene su za prošetat po šodru pred susedovom hižom, a petice se baš lepo zakapaju po mekanom dvorištu. Srećom su smeđe boje pa im do sutra, dok je moj red za obuti ih, nebu niš.

No tak. Još frizura i to je to. Let’s the party started.