Roboti i male curice

Prda i frendica joj odlučile su jednog jutra ovog tjedna da idu na robotiku. Dream team, isti onaj koji je pred koji mesec išel na upise u glazbenu školu pa se našel debelo ispod crte uz naknadno pojašnjenje ravnateljice da jednostavno nemaju sluha. Ovaj put maštu im je zagolicala najava da budu na ovoj izvannastavnoj aktivnosti vozile male robote.

– Mo’š mislit. Jednog buš dobila i za po doma kaj bu mesto tebe pisal zadaću i slagal knjige. No dobro, morti bu taj od koristi pa povremeno i poredi kuhinju – šalim se ja no odobrim njenoj želji pa ju pošaljem na ogledni sat. Dva sata kasnije, evo dvojca na vratima. Na licima im se moglo iščitati da se tam nije dogodilo ono kaj su očekivale.

– Nebumo mi išle na robotiku. Tu treba puno toga imati, laptop, program, a i puno košta. I to je za dečke. I nije bilo nikakvih robota. Bolje da ja idem dalje na španjolski – objavi ona.

– Očeš mama da idem na mali zbor? – pita.

– Kaj ti bi išla? – pitam ja.

– Ne, ali ako ti očeš ja pem – reče.

– Dakle svakaj, pa nebuš valjda zato kaj se meni sviđa ideja da ti negde zevaš i popevaš, a ja te s ponosom gledam na kakvom nastupu, išla silom na nekaj. Ak tebe to ne zanima, nemoj iti – razgovor završi tak da ona zaključi da joj sezapravo uopće ne sviđa ta ideja da bi ona negde pjevala, a drugi je slušali. Već je jednom dokazala da „nema sluha“ pa ne mora baš odma ići po drugo mišljenje.

Nije mi namjera nametati im nekakve svoje ideje ili pak neostvarene snove kroz njih ispunjavati. Dobro, to kaj ju nateravam da ide na rukomet, pa se redovno svaki utorak i četvrtak prepucavamo jer se damici ne ide, a ja sam odlučna da mora iti je sasvim druga stvar. Celu je prošlu godinu lepo trenirala, skupila se dobra ekipica pa nek onda s tim i nastavi. Upravo iz razloga da se svaki put s treninga vraća dobre volje. A i dobro je da se malo ispuca, jer šetnja od škole do doma koju smo sad već dobro svladali, nije baš neka prilika za utrošit energiju. Pogotovo jer dvojac putem do doma još popije vruću čokoladu, pojede kruhosan i sladoled i sedi usput na klupi. Dok entuzijazam oko odlaska na treninge tolko splasne, bumo odvagnuli za i protiv.

Bjacek nema tih problema. On zna kaj oće. Mala sportska škola njegov je odabir već pune tri godine. I ove godine nastavlja. Ovaj put ga isključivo zanima tenis i samo tenis. Ne znam otkud ta ideja jer i u vrtiću i doma stalno naterava nogometnu loptu, no nebitno, bitno da on sam zna kaj mu je gušt, a ne da igra nogomet jer mama tak oće. Zanima ga i strani jezik.

Prvi je tjedan školske godine za nama. Prda je ispucala odma u šusu sve kviskoje kaj je mogla. U sredu je zaboravila knjigu, u petak napisati zadaću. I sad je pod dodatnim stresom jer kaj ako ona opet zaboravi nekaj takvoga pa dobije minus.

– Događa se, i dogodilo bu se. Zato treba misliti. Šteta za onog robota, taj bi sigurno odradil dobar dio posla mesto tebe. Ali, kad nema robota, postoji đoker pitaj mamu, to uvek pali – objasnim kratko da joj sve bude jasno.