Život bez pijavica

Nekad, kad nam zbilja prekipi, mili i ja znamo maštati o tome kak bi nam izgledal život bez ove naše dve pijavice. Možda zvuči grubo i bezobrazno, i znam da se bute prvo vi koji nemate decu našli pametovati kak to nije lepo ni priznati, a kamoli javno napisati, no iskreno, zabole me. Svi koji imaju decu ponekad si požele veliku gumicu za brisanje, ili gumbić s naredbom ’delete’ samo ih je neke sram i neugoda priznati. Deca su divna, deca su veselje do neba i natrag i sva moja razmišljanja i strahovanja okrenuta su k njima. Roditi dete isto je ko zvaditi si srce i pustiti ga da hoda pored tebe. Evo tolka je moja ljubav naspram ta naša dva privjeska. Al pošto smo svi mi samo ljudi od krvi i mesa, nekad s čežnjom za danima soliranja zavapimo u isti glas: kaj nam je to trebalo!?! Naravno odma zatim nas prda nekom od svojih fora vrati u realnost pa se pretvorimo u hihotiće i zaključimo: trebalo nam je!

Na istu temu – a kaj da ih nema, povedem neki dan razgovor s jednom od kolegica, također majkom jednog deteta. Složimo se odmah oko toga kak nam zapravo najteže pada nedostatak vremena za same sebe. Onih par minuta koje su nekad bile rezervirane za samu mene dok smo ja i mili još bili tek par, danas se istopilo i pretvorilo u svega nekoliko sekundi, ali ni one se ne događaju svaki dan. Recimo da sam na intimnost u kupaonici gotovo potpuno zaboravila, pa sama sebi pružim ruku ako uspijem obaviti nuždu u vlastitom društvu. Inače tu uvek bude prda koja se bez ustručavanja najde igrati pored mojih nogu ili joj rub kade u tom trenutku posluži ko najbolji autoput za furanje autića.

Drugi nedostatak vremena odnosi se opet na intimnost, ali ovaj put nas dvoje kao bračnih supružnika. Divim se žemskama koje uz jedno, dvoje ili koje više čeljade, uspiju nać vremena za s ocem istih poigrat se međ plahtama. Otkak smo si stvorili ovo dvoje naših mini skulptura nekak nam planete nisu naklonjenje pa se eto stalno mimoilazimo ili kružimo jedan oko drugog. Il je neko umoran, il je neko od dece budan, il nam neko dojde, ili ak ne dojde onda mi odemo k nekom pa i njima upropastimo tih par minuta kad su im deca na izletu ili u školi. Rekel je mili da bu pošizel od muke i otišel nekam u samoposlugu. Pa reko, nemam ti kaj zameriti, če bi te ko štel počastiti sramota da odbiješ darak, no samo naj doma kakvu životinju donesti. Hehe, ma šalim se šalim, pokazala bi ja njemu kad bi mu samo kaj takvoga palo na pamet.

Onda nam još fali malo vremena za ispijanja kava na miru jer uz prdu do kave i nemreš na red. Pretnje da bu joj zrasel rep su joj smešne i veli da bu bar imala s čim za sebom mahati. Fali nam cajta i za neka putovanja na koja smo se znali spremiti baš evo sad, a krenuli bi i prije neg bi uspeli gaće spakirat u torbu. Danas naš putovanja izgledaju ko negdašnji cirkusi koji su za sebom vlekli čuda kamioni i prikolici, kampkućici i sega vraga.

Onda, kaj bi još čovek mogel kad nebi imal decu…više novci nikak nebi imali jer se oni rastrajhaju, kak god i na kaj god, navek nam nekaj fala bogu treba.

Da nemamo decu morti bi već sad ležali pod palmama kakvog egzotičnog prekooceanskog otočja. Lokalni domoroci hladili bi nas palminim granama, a mi nazdravljali s ne znam kojim koktelčićem po redu.

Sve bi to bilo lepo, kad naravno, nebi imali decu. Ali čemu bi se nadali, o čemu bi maštali i čemu se veselili. S kim bi se smijali i istovremeno prepirali oko odlaska na spavanac. Kome bi u krevetu treći put za redom čitali o maloj Petri i njenom medvediću Kreši? Kome bi usred noći grijali kakao, plakali i strepili u slučaju bolesti?  I na kraju, kaj bi vi ovog trena čitali da mili i ja nemamo decu.