Ludidan – rođendan

I tak smo mi preživeli još jednu ludnicu zvanu dečji rođendan priređen u vlastitom ambijentu. Bjacek je dosta vremena bil neodlučan oko toga gdi bi slavil i koga bi zval na parti, a onda je prevladal mamin razum i brojke koje smo stavili na papir, iako dok podvlečemo crtu na koncu nebi se baš kladila da smo jeftinije prešli nego da smo iskeširali nekoj igraonici lovu pa si osigurala tri sata subotnjeg mira. Nekak mi je draže da se rođendan slavi da ih imam na oku, odnosno da i ja osetim bar dašak tog posebnog dana makar to značilo da se navečer nakon svega jedino moreš onesvestiti u krevet i u takvom stanju nesvestice provesti najmanje osam sati u komadu da dojdeš k sebi.

Pošto je ovaj rođendan prvi koji odrađujemo u krnjem sastavu, bez miloga koji je pred koji mesec ispal iz priče, cela je organizacija spala na moja vlastita pleća. No, organizacija je pol posla, a tu sam na skroz poznatom terenu. Naručim napuhanca, pinjatu, tortu…pa balone, slamčice i koje kakve sitnice koje dečji rođendan čine onak pravo šareno dječjim.

To obavim na vreme, danima prije, a onda u petak, dan prije nego se sutra valja zbuditi pa u popodnevnim satima preuzeti odgovornost i na tri sata zabaviti 30 komada dece, stvari se počnu odvijati sasvim neplanirano. Lagana panika nastane jer napuhanac kojeg sam naručila ima luknju i nemru ga u takvom stanju postaviti, ali za svega 200 kuna više, dobivam još veću ludoriju. Mam se vidim kak se na glavu bacam s gumenog brega. MOŽE, PRODANO. Pristanem bez razmišljanja. Kolko košta da košta, jednom se slavi bjacekov šesti rođendan. E onda, nakon toga, još jedan hladan tuš – ni pinjata na koju sam računala nije gotova, a ni nebu. Pa onda, brže bolje, najdem upute na webu kak izraditi to čudo kojem se današnja deca neopisivo vesele.

Navečer, lepo u miru i dobru  mjuzu s RGP-a, primim se pečenja mafina, kojih na moje iznenađenje ispadne 234 komada. Nakon toga, primim se penzlina pa izradim najjednostavniju verziju pinjate u obliku Minecrafta, jer, šteta je uložiti vremena i truda u nekaj kaj budu oni za koji sat s guštom mlatili drvenom palicom i uložili zadnji atom snage da ju rasture čim prije.

Nakon kaj sve sposložim na svoje mesto utonem u sanak lagani. Debelo nakon ponoći.

Za koji sat osvane dan D. Čim pregledam, na vratima mi osvanu deda i baka s tortom za koju nemam kaj progovoriti, a i teško je bilo ikaj govoriti jer je od samog pogleda na nju onakvu čokoladnu navalila slina na usta. E onda, usput dok čekamo stričeka s napuhancem koji kasni već pol vure i u međuvremenu javlja da stiže treća varijanta napuhanca jer i drugi, ko za vraga, ima rupu, usput odradimo berbu na dvoru, uređena je hortikultura. Nakon tih teških fizičkih radova koje su preuzeli baka i deda, a ja sve bilježila kamerom mobitela, moremo nastaviti dalje. Organizacija je pol posla, a to mi, potvrđeno je, ide.

– Ti buš to, a ti to …stvar šljaka…

Nakon kaj se pozdravim s radnom snagom primim se izrade pizze koju nakon pečenja usitnim na komadiće prikladne za dječja usta.

E tak. Iz radija trešte Tratinčice. Napuhanec se vijori. Slavljenik je skoro opal u nesvest dok je videl da je mama, ne znajuć ni sama, napravila pinjatu Creepera.

Ludnica je u 16 startala…a tri su sata samo tak preletela…i dok navečer padamo u nesvest bjacek izusti.

– Fala mama na super rođendanu –

Nema toga kaj je u tom trenu bilo lepše i slađe za čuti…pa svi lagano utonemo…zzzzzzzzzzzzzzzzzzzz…