Čas prsno, čas leđno…pa bombaaaa

– Maloprije mi susjed upro na zvono na vratima. Sav zadihan se ispričava da je išao nekoliko puta dolje gore po stepenicama zgrade. Ganja Pokemone. Slušam ga sva u čudu jer to što mi govori me uopće ne zanima. Pa onda ispali ono ključno: “Suseda dal ti mogu nakratko prošetat kroz hodnik jer vidim da je 4 metra od ulaznih vrata Monjara.” Tko je ta pokemonaška munjara ne znam, al znam da tip ima preko 50 godina, diploma nekoliko, djece također – piše moja frendica neki dan u statusu. Ostanem u čudu pa ju priupitam ubrzo kak je postupila, jer suseda pustila u stan il mu lupila vratima pred nosom.

– Prošetao je, uhvatio pa krenuo prema balkonu. Izgledao je izbezumljeno do te mjere da je kojim slučajem još neki pokač bio na rubu balkona, skočio bi za njim – izvijesti me.

– Jel novčanik na mjestu? Da nije uz Pokemona pokupil i kakav komad zlatnine usput?

– Je, nažalost, nije ništa ostavio u njemu, a zlata nemam – šali se.

Pokemon manija zela je maha. Kaj se sve još ljudi ne budu setili. Kak tom pedesetogodišnjaku nije bil problem primit se za zvonce i zamolit susedu da malo prošvrlja po njenom stanu. Kladim se da u situaciji da ga je njegova gospođa poslala na susedina vrata po šalicu šećera, ista bi dobila košaricu, sam tak.

– Nema ih tu – veli mi kolega za pultom Knjižnice dok stišavam zvuk na mobitelu jer takva uputa crno na belo stoji na vratima.

– Koga nema?

– Pa Pokemona – objasni on, a ja na to objasnim da ne iščem Pokemone nego sam eto igrom slučaja došla zameniti knjige.

Večer nakon, završim kod frendova gdi je prda na igranju. I tak mic po mic, naravno se načela i tema Pokemona.

– Ja odbijam to instalirati na svoj mobitel. Nema šanse, taman posla da okolo hodam ko zombi i iščem nekakve imaginarne likove. No, ak ti imaš tu aplikaciju daj onda da malo naluknemo – predložim, a bjacek mi se isti tren obesi oko vrata.

Pajdašica zvadi svojeg ajfona i potraga počne. Jedan se ukazal čim smo zišle z dvora, na svega par metri.

– Evoooo gaaaa, drž gaaaa – mam krene navijanje.

Pa krenemo niz ulicu. Presmešan prizor. Nas tri bauljamo i blejimo u mobitel. Pa se vrtimo sim tam, sve dok se u jednom trenu ne ukaže prava slika okoliša i na njemu malo ljubičasto stvorenje. Ubrzo ga pogodimo, pa nam se za koju sekundu na ekranu pokaže novi, par metri u levo. Taj se spakiral točno u dvorište gdi suseda zaleva cveće.

– Kod tebe je u dvorištuuuu – vrištimo. I suseda je uzbuđena.

– Mama bumo skinuli tu igricu da i mi lovimo Pokemone? – pita bjacek koji se zainteresiral istoga trena za novitet. Dogovorimo da se bumo dogovorili. Pogađate, instalirali smo igricu istu večer, ali nismo se uspeli i registrirati jer je baš u tom trenu bila velika gužva tam negde gore pa prijava nije mogla prejti i trenutno smo u fazi čekanja. A čekamo i odbrojavamo do idućeg petka. Fizički sam još na poslu, a psihički …čas prsno, čas leđno, čas ronim, čas se zaletim pa skočim booombu…

LEAD: Pokemon manija zela je maha. Kaj se sve još ljudi ne budu setili. Kak tom pedesetogodišnjaku nije bil problem primit se za zvonce i zamolit susedu da malo prošvrlja po njenom stanu. Kladim se da u situaciji da ga je njegova gospođa poslala na susedina vrata po šalicu šećera, ista bi dobila košaricu, sam tak