Doktor pozdravček

– Nebi nikom poželela da proživi tu torturu do operacije – piše mi neki dan frendica prek fejsa z susednog grada koja je završila na operacijskom stolu zbog iste stvari ko i ja pred dve lete. Žućno joj se kamenje, umesto dragog, nakupilo u kanalu i onda je nakon sasvim bespotrebnog liječenja kralježnice nakon dva tjedna završila pod nožem.

– No kaj, dojdeš, legneš, zaspiš i zbudiš se. Malo posle improviziraš scene iz Egzorcista dok bljuješ u zdelicu u obliku bubrega koju ti je sestra donesla zadnji tren i ideš doma – objasnim.

– Eh, da je to samo tak – neda se ona pa krene s detaljima svoje nedavno proživljene traume.

– E jebiga, trebala si dojti u našu bolnicu, tu sve ide kak po špagi – velim pa se prisetim svojeg dvodnevnog izleta nakon kojeg sam se doma vratila, na moje veliko iznenađenje, bez žućnog mehura.

Sve se odigralo takvom brzinom da to čovek nije mogel pojmiti. Iako sam taj dan trebala dojti na pripremu, kad su me ugledali tog jutra na hodniku, odluka je pala da se bu mam doktor (pozdravček!) primil posla i zvadil kamenje mi z želuca. Prizor točno kak z Crvenkapice, al nadrapala bum ja, a ne vuk.

Još se nisam praf ni zapisala v bolnicu već su mi porinuli krpicu i šampon s uputom da se mam moram oprati i ko od majke rođena pod plahtu zaleći. Koju minutu kasnije, već su me vozili na kat, dva niže. Onda se jedan striček jako mučil kaj bi mi našel žilu u koju bi spojil anesteziju, pa se još malo srdil, pa je na koncu odustal, zaključil da mu je vreme za iti f penziju, dignul se od stola i stvar prepustil doktorici koja je došla i zapičila mi iglu u vrat. Pa mi je osoblje poželelo laku noć, a ja njima tek laaaak…

Idući prizor zatekel me u sobi za buđenje gdi me ophađal moj doktor (pozdravček!) koji mi je priopćil da sam živa, a onda iduća slika koje se sećam je soba puna cimerica od 60 plus godina. Iskusne gospođe, jako su se čudile i falile moj oporavak, iako još nisu prešle ni pune dve vure od kak su me hitli z sale. Njihov je zaključak bil da su mi jako dobro smiksali anesteziju kad mi nije muka…i tak dugo nisu prestale o tome pripovedati dok ja više nisam mogla zdržati pa zazvati sestru z zdelicom u obliku bubrega. Ihaaaaj.

Noć se preživela u miru i tišini, drugi dan sam dobila nikaj osim juhe bez ičega i tu mi je već prekipelo pa sam se skoro spakirala doma, ali tek su me idućeg jutra došli u viziti pozdraviti doktor (pozdravček!) i ekipa. I onda me na otpustu doktor (pozdravček!) priupital kak bum živela bez žućne vrećice, a ja odgovorila kratko i jasno: dobro!

Na izlazu iz bolnice grabim telefon i zovem pajdašicu doktoricu. Tulim da su oni meni zvadili celog žućnog mehura iliti vrećicu, a ja sam samo trebala zvaditi kamenje.

– Budalo, kaj misliš da ti mi to moremo natrag pokrpati jednom dok se razreže? To se tak dela, ne drami. Tuuu-tuuu-tuuu – poklopila mi je slušalicu.

I kaj onda, nije bilo druge nego par dana se pridržavati uputa koje mi je doktor (pozdravček!) dal na papiru. Tu je pisalo kak se moram hraniti. Moš mislit. Evo danas, nakon dve godine, jedem sve osim čavli.

I tak se ova moja frendica z susednog grada nakon moje priče nakurila da bu drugi put došla ziher i garant u koprivnički bolnicu pod nož.

Nekaj je malo lošije prešel prdin i bjacekov deda. S njim smo se lepo u nedelju pozdravili i brz oporavak mu poželeli. U ponedjeljak malo posle 7 se imal prijaviti u jednoj zagrebačkoj bolnici kaj bi mu pošarafili po kičmi.  U ponedeljak popodne doznam da je potencijalni pacijent opet u svojoj fotelji u Đelekovcu jer je dežurna sestra zaboravila javiti da je doktor (bez pozdravčeka!) baš taj dan odsutan. Dakle, kakav šlamperaj za nepoverovati. Martin z zagreba, Martin v Zagreb. To se v našem koprivničkom slučaju, sigurno nebi moglo dogoditi. Naše je osoblje odgovorno, a doktori su za poželeti. Bok moj doktor, pozdravček!