Sve je otišlo u vjetar!?

Dok vi danas čitate ove retke moguće da prda, bjacek i ja s guštom ližemo sladoled u čast njenog dobrog uspjeha na kraju prve završene školske godine. Možda je gušt donekle manji, ali to do pisanja ovih redaka nikak nisam mogla znati. Naime kaj, ta prva školska godina tak je preletela da sam ja jedva uspela registrirati da dete već zna sva slova, a i zbraja i oduzima do 20. Zapravo, bar bi trebala znati do točnog rezultata dojti bez da poskrivečki koristi prstiće. U utorak popodne utvrdimo sasvim usput da damica u sredu ima provjeru iz matematike koju mi do tad nije ni spomenula dok se tog popodneva nahitavala s malim mačkima i načuđavala sovama na susedovoj brezi.

Ispit ko ispit, ni oko jednog nije posebno dramila pa tak se ni oko ovog nije podigla nikakva graja. Ali, nakon par minuta razgovora s mamom školske joj kolegice, zapravo spoznam da ona piše ispravak provjere iz koje je vjerojatno dobila manje od četvorke. Na moj upit kaj se dogodilo da mora na ispravak, ona samo slegne s ramenima. Pamćenje ju ne služi. E zato služi mamu koja u šusu zasedne za laptop i otpre polje MATEMATIKA. E kad me tad nije strela božja vudrila nebu nigdar.

4,5, 5, 5, 4,4, 5, 5, 5, 5, 4, 5..i na kraju 2!!! Dva na koncu svibnja, samo par dana prije nego je učiteljica trebala sve zbrojiti, podeliti i rubriku zaključiti!?! Celu je godinu redala sve vrhunske rezultate i onda se na kraju opustila i popustila. Ne znam kak bi vi reagirali, ali mene je vrag štel zeti.

– Pa mogu se imati svakakve ocjene u imeniku, jel tak? – reče ona mrtva hladna.

– Mogu, da, ali ih treba prijaviti i do kraju godine ispraviti. A kad si već kroz godinu tak nizala dobre ocjene, nije baš lepo sad na kraju sve pokvariti s dvojkom. Sav tvoj trud mogel bi sad otiti u vjetar – objasnim nekoliko puta za redom u nekoliko varijanti istu rečenicu. Reakcija je: teleći pogled. Nju se to ne dotikavle, kak da govorim zidu.

Mam priskočim po komad papira pa na nju napišem 13 zadataka oduzimanja. Napravim to dva put, pa jedan tutnem pod nos prijateljici, a jedan pružim prdi. Rade tak njih dvije, vrpolje se na stolcima…škicam ih tih par minuta dok se trude po skrivečki od 13 oduzeti 7, pa nalukavaju jedna k drugoj ne bi li provjerile rezultat. Gotovo – pružaju mi zadatke i crvenu bojicu da bude sve kak bi dan kasnije trebalo zgledati u učionici.

Dobro, dobro, dobro…super! 13/13, bravo! Sonja – potpišem se na papir prijateljice koja je rešila 100 posto točno.

Prdin papir je na redu…već na petom zadatku uočim grešku, jer 15 -7 nikak nije 6, a naknadno uočim da ni 20 – 11 nije 8 ni 14 – 5 nije 7. Na prvi moj iscrtani minus prdina usnica zatreperi, a do trećeg minusa brada se već trese i damica tuli ko kišna godina.

– Vidiš da ja neeeee znaaaaam matematiku, sad je gotovo, prekasno je da ikaj učim, neću više, dosta mi jeeee – to su bile te riječi koje su iz nje izlazile. Nakon desetominutnog uvjeravanja da ona to mora, more i zna sedne za stol pa krenemo isponova.

Tak nam se prišmajhlal i zadnji dan nastave. Kaj drugo poželeti nego sretne i berićetne nam prve ljetne praznike. A taj današnji sladoled, sigurna sam da glatko teče niz grlo…