Izletničke muke

Uzbuđenje i ushićenje pred izlet nekaj je na kaj smo mi veliki zaboravili. Nama je pri samoj pomisli da treba nekam iti već raspoloženje vriti jer se treba pakirati. Uglavnom pretjerujemo i preveć kompliciramo jer, budimo realni, dal nam treba za trodnevni izlet ponesti baš šest jutarnjih i sedam večernjih varijanti odjevnih kombinacija i usput još pokupiti sve kaj se od obuće pri pakiranju najde negde u opticaju pod nogama. Ne treba, naravno, ali, nek se i te patike tu najdu za svaki slučaj, mislimo si dok s levom popunjavamo rupu između dva kofera, a desnu ubacujemo u plastični pretinac na vratima jer jednostavno samo tam još stane.

– Moram obući tajice, na tajice trenirku, kratku majicu, vesticu, čarape i patike – referira prda vikend uoči prvog školskog izleta. OK. Da sam to ja izgovorila, tek bi odmahnula nosom, ali, kad je to tak naložila učiteljica, e onda to tak mora biti. Jer, učiteljica je, bar u prvom razredu – zakon. Nema toga kaj bi ona rekla, a da mamina reč more poreći. Ako je učiteljica u školi rekla da se na izlet mora ići u bundi, onda se to mora ispoštovati bez obzira jel vani peklo iznad 40.

I bjacek je pred dva tjedna išel na svoj izlet. Njegova je destinacija bila Varaždin u kojem su razgledali Muzej kukaca pa onda u povratku stali u Ludbregu.

Prda je putovala u Višnjicu. Tog jutra iskočila je iz kreveta ko da ju je šprih v rit pogodil. Nije bilo problem odskakutat niz stepenice i taj čas na sebe navući tajice, pa trenirku, pa majicu, vesticu, čarape i patike. Ne. Taj čas je već bila u kupaoni, zriflala si zube, prošla četkom nekolko puta, kosu svezala u rep i spremno čekala pred vratima s ruksakom na leđima.

Bjacekovo raspoloženje tog jutra kad ga je čekal izlet bilo je gotovo identično. S takvim veseljem ne sećam se da smo ikam u zadnje vreme išli.

Svaki je dobil nekaj đeparca. Za sladoled. Uložili su ih na koncu u „suvenire“ koje im je uvalil neko vrlo simpatičan po akcijskim cijenama, ali, to je uvek tak. Godina je 1985., a ja polaznica drugog razreda. Omladinska mladež, ako se ne varam, predvodi nas naša učiteljica Ana Pleskalt. Putujemo u Zagreb, na nekaj u HNK, ne zamerite kaj se ne sećam baš komada koji je igral jer to nam je i tak bilo nebitno. Od celog izleta ostalo mi je v glavi kak smo sestra i ja pametno uložile zajednički đeparac. Sve kaj su nam dali potrošile smo u nekadašnjem pothodniku, onda još nije bilo Importane centra. Jako nam se svidla neka nafrkana flašica koka kole u izlogu nekakvog dućan-kioska. Onak tanku i vijugavu, teta nam ju je umotala u novinski papir u nadi da bu preživela transport.

Naravno. Negde oko Križevci, jer cesta nije bila bolja ništ nego je ova danas, nakon prelaska autobusa prek omanje rupe, čulo se jedno kvrc. Mama je doma dobila šaku staklenih komadića i tužna i zaplakana dječja lica.

– Trebale ste si kupiti sladoled, a ne na gluposti bacati novce – pamtim rečenicu koju izgovaram dok mi se prda hvali drvenom gljivom koju je u jednom komadu donesla s izleta. Jabuka ne pada daleko od stabla. Istina.