Stižu cicamace

Definitivno bumo se pojačali po broju članova kućanstva za koji mesec. Još ne znamo točno kad, jer nismo pitali stričeka sveznajućeg Gugla kolko točno se mali mački pacaju f trbuhu, no bjacek je detektiral da naša micamaca ima bebače u trbušnoj si šupljini i to je to. Od kak je to utvrdil, a tome je prethodilo ritanje iz unutrašnjosti macinog trbuha, mica je na posebnom, vip tretmanu, a on je od jutra do mraka opterećen njenim postojanjem i ne ispušta je ni sekunde iz vidnog polja. Čim uleti u kuću, mam nastane svađa koji bu ju čuval, a ova, jadna izmrcvarena, već ne zna kam bi se dela da ju ne najdu. Neko je jutro glumila nevidljivu iza kuhinjske zavjese, no nije dugo potrajalo da ju male napasti ne lociraju pa je uskoro „bežala“ skup s bjacekom u njegovom naručju baš simpatično, naglavačke, po dnevnom boravku.

– Budu imali čoškaste glave i tri noge ak buš ju tak jako i dobro pazil – velim mu, a on se hihoće i još ju bolje krene stiskati i tresti, jer takve tronoge i kockastoglave mačke još nije videl pa mu je ovo sad prilika da ih zmodelira po vlastitoj želji, kak legače.

Neki dan, dok idemo k pajdašici na šesti kat naše koprivničke bolnice u liftu susretnemo doktoricu koja je prisustvovala bjacekovom rođenju. Krivo se u tom trenu izrazim pa joj krenem tumačit kak je ona ovog nevoljka pred pet i pol godina donesla na svet, na kaj me ona ispravi da nije ona nego ja sama osobno i niko drugi. Bjacek šuti, vidim da mu ništ jasno, a od silnih bolničkih hodnika i praznih, velikih kreveta i pajdašice koja za sobom vleče gumeno crevo s spremnikom na pol punim krvi, iduće pol vure ne prozbori ni reč. Jedva ga nagovorila da bolesnici smaže jedan puding od čokolade kojeg joj je ostavila njena prijašnja posjeta.

Tek dok smo se našli na sigurnom terenu, u našem srebrenku, priupita ko je bila ta teta u liftu, a onda naravno sve to prebaci na primjer micamace: i kak budu i odkud to njoj mali mački zišli i kaj oni sad delaju u njenom trbuhu i dal se igraju ili pak spominjaju, pa kolko ih je i dal svi imaju mesta, pa kak jedu i kaj…i tak…tisuću zašto i tisuću zato…Čudo pitanja mota se po toj maloj glavici koja očekuje da iz moje velike dobije ama baš sve odgovore.

Sad bi on mene opet nekaj pital, al neće me pitati jer zna da bum rekla ne. I neće pa neće. Neće mi ni šapnuti na uho jer se boji mog odgovora.

– Gle, ak ne pitaš odgovor bu uvek ne. Probaj, ništ ne košta, more se dogoditi jedino da stvarno rečem ne –  ohrabrim ga, pa ipak, nekak izgovori tu rečenicu nalepljen na moje uho.

– Si videl, nije bolelo, ali imal si praf, odgovor je NE – velim ja, pa ga rasrdim, ali, pa i srditi se moramo jedni na druge.

– Zločesta si – dobaci mi iz fotelje u kojoj se duri.

– Nisam, samo sam malo neozbiljna, dok postanemo ozbiljni, onda smo dosadni, pogle sve ove na televizoru koji se prave strašno pametni…kak ti uopće izdrže dan sa samim sobom takvi strašno ozbiljni – pa onda šutim, šutim, šutim…šuuuutim…a onda više nemam kaj za dodati pa progovorim.

LEAD: Bjacek je detektiral da naša micamaca ima bebače u trbušnoj si šupljini i to je to. Od kak je to utvrdil, a tome je prethodilo ritanje iz unutrašnjosti macinog trbuha, mica je na posebnom, vip tretmanu, a on je od jutra do mraka opterećen njenim postojanjem i ne ispušta je ni sekunde iz vidnog polja