Flekavo izdanje

Poludim neko jutro i opet se transformiram u zmaja onak momentalno, u sekundi, tak da su me nakon toga još dobrih vuru vremena bolele glasnice. I nek su, da me bar bolelo tak kaj mi više nikad nebi tak nekaj palo na pamet, a kamoli se dogodilo, no znamo da se bu ponovilo, kak i svima vama od krvi i mesa.

Čarobni štapić za moju transformaciju opet je u ruci držal bjacek. Nije baš bila reč o štapiću nego o četkici za zube s ni manje ni više nego likom Batmana. Nakon kaj je isčetkal sadržaj usne šupljine, Batmana, onak pjenastog, stisne na moju crnu suknju pa ostavi trag u obliku smajlića. Dve točkice i crta. Nije pomoglo ni to da je slučajno otisnuto remekdjelo zapravo izgledalo vrlo simpatično. Para na uha, a vatra samo da ne ide na zube. I urlam…

– To mi je bila čista haljina i kaj da sad delam? U čemu da idem na sastanaaaaaKKKK?!?!? Dobro jel ti moraš svaki čas napraviti nekakvu svinjariju?!? – dignem glavu i spazim njegovu stisnutu među ramenima. Prda stoji skamenjena sa strane. Šuti. Mama je poludela zbog jedne flekice. GULP. Progutnem knedlu pa uzmem vlažnu maramicu i uklonim tragove. Haljina skoro ko nova. Oni i dalje šute.

Putem do vrtića razmišljam jel vredelo tak ponoreti u trenu. Nije. Naravno da nije. Kaj bi se dogodilo i da sam došla na sastanak s flekom od paste. Istina, stisnul je tu fleku na vrlo nezgodno mesto, ali, nebi svet stal da sam tak i zakoračila iz kuće u vanjski svet. Ko roditeljica na kvadrat valjda imam opravdanje tu i tam se pojaviti u zaflekanom izdanju pa i bez frizure koja je i inače u formi „ne boj se – ja sam“ i za to mi deca nisu ni najmanje kriva.

Odlučim se onda na jedno oprosti dok držim volan, pa mu još jednom pojasnim pri obuvanju papučica.

– Mama se pretvori u zmaja, oprosti, no kužiš, nije ni to tak loše, jer bi u tom slučaju značilo da si i ti mali zmaj. Daj da proverimo jel ti je možda sad vjutro narasel rep, kandže na prstima vidim već imaš – zagrlimo se i rastanemo uz bjacekovo nasmijano lice. Padne mi kamen sa srca.

I još jednom imam sreće. Deca su još mala i ne znaju zamerati niti se znaju srditi. Da je neko odrasli to doživel, možda bi ja s njegove strane doživela momentalni nokaut. Prdina i bjacekova ljubav za sad je bezuvjetna, vole me u svakakvim izdanjima. Doduše, vole me malo više dok im kupim kakvu igračku koju su si poželili, ili kakav slatkiš kojeg već duuugo nisu probali, pa onda bjacek bez pardona izvaljuje:

– Hvala ti mama, baš si dobra, ti mi uvek sve daš –

I kaj bi onda čovek na kraju svega rekel nego se skuliral, pregrizel jezik i krenul na taj sastanak pa makar se na crnoj haljini nekad tokom dana ponovo pojavila i ta bela, nezgodna uspomenica.