Redamo petice

Drugo se polugodište još nije praf ni zalaufalo, a prda je već postala ponosna vlasnica pol tuceta petica. Šest komada. Točno tolko ih je nanizala u e-dnevniku za ovo kratko vreme. Naravno, prvu nije ni spomenula da ju je dobila, tolko je bila valjda uzbuđena da joj je to jednostavno promaklo. Mama ko mama, nekolko se put dnevno ide naluknuti na e-dnevnik i provjeriti jel to zbilja istina. Bome je. Hrvatski, matematika, tjelesni, likovni …po par komada. A onda se jučer vrati iz škole i priopći poluglasno da je dobila četri. Utučena je i ne baš zadovoljna pri objavi ove informacije. Tu mam uleti bjacek:

– No pa to je isto super, jel tak mama?

– Naravno da je super, nemre se uvek baš iz svega dobiti pet, ima stvari koje nam idu, a neke nam idu malo manje, bitno da smo uporni i ne odustajemo od toga da nekaj kaj nam ne ide napravimo najbolje kaj moremo – objašnjavam, no to se prde slabo prima u tom trenu. Nakon kaj par put ponovim istu rečenicu, ipak se oraspoloži. Na to još dodam kak ni mama nije bila neki đak koji bi se mogel pohvaliti s samim peticama, jer takvi su zbilja retki. Mama je bila kampanjac, no to joj nisam otkrila, da nebi usvojila taj ne baš dobar model već u prvom razredu. S vremenom bude se skorigirala i posložila kak bu joj pasalo.

– Ne sećam se – veli bjacek na upit u kojem smo mi to dućanu neki dan ugledali onaj paket s lino dekicom, čokolinom i linoladom…hmm, ok, ak se on tak mali ne seća onda je i meni lakše. Slušam neki dan pajdašicu koja kuka kak s svojih 40 let sve više zaboravlja.

– Kak nebi, znaš ti kolko dnevno naš mozak mora odnesti odluka? Najmanje 10.000 komada! Najmanje! Uzmi u obzir da su tu i one tipa dal buš na levu obula crvenu najlonku, a na desnu ljubičastu termo dokoljenku. Pa kak bi onda kvragu sve kaj ti treba popamtil – tješim ju pa dodam kak sam si neki dan sama zakomplicirala život jer sam u subotnje popodne, nakon jedne odrađene obaveze samo kratko skoknula doma, a ni sama se nemrem setiti po kaj. Jednostavno sam došla i onda dok sam otišla, našla sam se u malom hodniku s vanjske strane iza zaprtih vrata, a ključevi od kuće i auta, ostali su viseti na svom mestu, pogađate, s one strane kvake. Nakon kratkog skidanja svih sveci s neba, organiziram se da pokupim ključeve, pa dok čekam prevoz koji bu me prebacil do tog željenog komada metala još malo skidam svece s neba. Sama sebi.

– Pa jel more čovek biti tolko šašav? – pa se setim svog svakodnevnog prekapanja po žepima, u potrazi za karticom, bankovnom kojoj sam isto tak pred koji dan krivo utipkala pin. Tri put.

– Ne sećam se – veli bjacek dok ga pitam kaj su tog dana ručali u vrtiću.

Razveseli me njegov odgovor. Nije samo mama s 38 senilna. Dakle, nije stvar u godinama, već u selekciji informacija. Bitno-nebitno.

Tri iz hrvatskog, dve iz matematike, jedna iz likovnog i za stoj na lopaticama isto petica. To znam! Da me sad pitate gdi su mi ključevi…ma, ko da je bitno, uvek negde na kraju isplivaju.