Božićne radosti

Samo je jedna mama. I njoj se uvek veselimo. Kak god da se nekad možda u nekim fazama života s njom ne slagali, ali kak godine odmiču i pogledi na život se menjaju, shvatimo opet nakon ludih mladenačkih dana da je mama ipak uglavnom u pravu. Moja je mama, a prdina i bjacekova baka žena od akcije. Kad god dojde, znamo da bu se pri nama nekaj delalo. Tak se i ovaj put uoči Božića pojavila na našoj kućnoj adresi dan ranije nego je najavila. Tu smo večer proveli u ćakulanju i pikanju podravskih delicija do kasno u noć…a onda je drugi dan krenulo. Radna akcija.

– Ovi ormari ti nikak ne zgledaju, mogli bi ih zameniti novima, a onda bi usput i zidove mogli pofrajhati da to sve skup na nekaj zgleda, gornji kat također treba očistiti od gluposti, ne treba ti višak stvari da ti zakrčuje životni prostor bezveze. Toga se treba rešiti – izjavi ona. Ja koja za takve stvari uz ove svakodnevne retko imam vremena i prilike, objeručke prihvatim izazov. Nakon obilaska dućana i odabira novih ormara, doma se prihvatimo reorganizacije. Stare nam valja izbaciti van, ali kak ne idu kroz ključanicu u ovakvom obliku, treba ih rastaviti u najmanje djelove. Bilo bi i prije rešeno da nismo morali u nabavku križnog šrafcigera pa su zbog toga radovi malo kasnili.

Samo je jedna mama. Ta vam ima tolko energije da bi, da nisam našla križni šrafciger ormare rastrančirala i ručno. Jednog je praf zaprav i rastepla skoro do izgleda parketnih daščica.

Setim se zgode dan dva prije svatova kad se ta ista mama pojavila na vratima pa mi zadala posla baš ne primjerenog za mladenku. Umesto da hodam po salonima uređujem noktiće i mećem krastavce na očne duplje nebi li u čim boljem svetlu zablistala za dan D, ja sam vapnila hodnike. Svojevoljno sam pristala, niko mi nije del noža pod grkljan, da se razmemo.  I dan danas joj to znam hititi pod nos, onak u šali.

Naravno, mama je glavni pokretač, ali bez tehničke podrške u obliku tate nebi baš daleko odmakli.

Nakon kaj garažu zapunimo do plafona uslijedi rečenica.

– E sad zovi tatu nek sutra dojde s prikolicom da to sve prebacimo na krajnje odredište.

Jedan poziv je dovoljan i obrt za selidbe, prijevoz otpada, farbanje i rušenje zidova, mijenjanje žarulja, presvlačenje kutnih garnitura i kaj god si zamislite pod imenom „Ivica i Marica“ potvrđuje svoj dolazak. Dok ja dojdem s posla, kuća je poprimila već sasvim drugi oblik.

Prva ruka jupola već je na zidovima. Drugu je mama nabacila točno u ponoć. Ponoć koju bumo iščekivali večeras. Zahvaljujući jednoj jedinoj mami i neponovljivom tati koji su još jednom u životu sve odradili na vreme i s voljom nebumo ju čekali s malerskim valjkom u rukama. Kad ponoć zazvoni, nazdravili bumo za još jedan miran i radostan Božić i još puno zajedničkih radnih akcija. Nek je i vama sretan!