Ako tebe kamenom ti zaboravi na kruh

Prda je mimoza. Moji su se dosadašnji strahovi potvrdili proteklog vikenda kad su kod nas boravili prijatelji s curicom mlađom četiri meseca od naše. Iako je ova polaznica vrtića pa se puno prije izbori za ono kaj joj se oku svidi, nisam očekivala da bu prda baš tak lako digla ruke od svega i svako tolko uplakana trčala k meni u nadi da bum ja glumila suca i otimala stvari ovoj drugoj iz ruke kak si ona poželi. Znate već te dečje hirove, ono kaj drugi ima v ruki mam si poželi i onaj koji to gleda. E pa zgodno je bilo videti kak se te dve deklice svade oko istih beba jer, ova je iz purgeraja stigla s istom,  ali ISTOM Anabelom kakvu u kolekciji ima i prda. Razlika jedino u tome kaj je naša, koprivnička, bila preslečena u neki bodić za “po doma”, a zagrebačka bepka bila je u original, rekli bi mi svetešnem odelcu nama ipak za specijalne prigode tipa španciranje na Podravskim motivima drugog vikenda.

I naravno, prepiranje i natezanje je krenulo istog trena čim su gošće zakoraknule prek kućnog nam praga. Svaka je poželila tuđu bebu, i sve bi bilo ok, da istovremeno nisu poželile i svoju imat na raspolaganju. Moja moć uvjeravanja da je reč o potpuno istim bebama svakom je sekundom bivala sve slabija. I tak je ta takozvana igra trajala neko vreme, prda bi tulela, a pobjednica u čošku slavodobitno milovala trenutni predmet divljenja i obožavanja. Eh, i sve bi to bilo dobro, da nakon nekog vremena maloj pridošlici nisu dojadile sve nadohvat ruke joj igračke, pa je odlučila isprobat drugu vrstu igre. Ta se pak igrala tak da bi prdu opalila svom snagom kad god bi joj ova bila pri ruki, i nadohvat ruke, a nije se libila ni prošetat do nje ako u tom trenutku baš nije znala kaj bi s sobom. Čak ju je u jednom momentu gurnula s stolca da je ova moja letela s metra visine i zaustavila se tek dole s guzicom na parketu. Ovakva igra nama nije poznata jer se nas dve doma iz dosade ne tučemo, a niti nam se zdopala. Sve moje upute možda i nisu popularne kao: ko tebe kamenom i ti njega kamenom, (zaboravi na kruh) nisu se prde primile ni malo. Samo bi tulela i tulela. I tak nam je celi vikend prošel s predznakom tulenja. Baš sam bila nesretna kaj nije ni u jednom momentu pokazala zube toj maloj svadljivici.

E moja prda, bjacek kak napreduje, mogel bi te za prvi rođendan u zrak hitati, pa se nadam da bi bar od njega mogla nafčiti kak se dobro “dobrim” vraća.

Roditelji ove male “mlatiteljice” samo su kratko zaključili: vidi se da vaša ne ide u vrtić, ne zna se obraniti ni mlatiti. Majko sveta, pa kaj deca idu u vrtić da bi stekla borbene vještine kakvih se nebi posramili ni majstori karatea?!?

Nadam se da bu prda nakon kaj par put oseti batine i sama počela primjenjivat isto. Stalno joj tupim: ne počinji prva, niti pomisliti, ali ako te neko opali ne ostani dužna i vrati istom mjerom. Pa valjda bu joj se nekaj urezalo.

Tak smo mi nedelju popodne dočekali s nestrpljenjem i velikim veseljem, a s još većim zanosom odmahali s kućnog praga maloj razbijačici. Čak smo na odlasku i konstatirali svi zajedno da su se baš lepo naigrale, a s uvjerenjem da bu bjacek za leto dana prerasel hrvačicu, pozvali smo ih ponovo u goste. E onda bu ona vidla kog bu lupala. Ako bu kojim slučajem i bjacek mimoza…hmm, kvragu, pa valjda budu dve mimoze znale stati na kraj jednoj balavici. Ak joj svaki prijde s leđa i počne tuleti iz sveg glasa gotova je, definitivno bu joj gore nego mojim pekmezićima.

Da se pekmezići ne otope na ovim visokim temperaturama ovih smo dana otvorili dvorišnu rivijeru. Bazenčić, suncobran, ležaljke, baš ko na moru, a traži se i ležaj više. Faktor plus pedeset obavezno. Odbrojavamo do vrtića. Ima još nekaj. Taman da upišemo i položimo brzinski tečaj kung fua.