Grijemo se

– Ti si kak grof – velim ja bjaceku neku večer dok on sedi na kauču i razmišlja o bitku.

– Kaje to grof? – zapita.

– Jedan koji je isti kak kralj pa sedi u svojoj fotelji i samo čeka da ga ostali poslužuju – objasnim, a na to moje se nadoveže prda.

– Da, ti si baš zbilja ko grof, a mi smo ko tvoje sluškinje. Nemre to tak. Ajde sad ove legiće koje si razbacal jel si tražil mač lepo pospremi u kutiju i nju vrati na mesto gdi je bila – škola ga prda.

Njega se to naravno ništ ne prima nego i dalje tera po svome. Zanima ga kad je nedjelja jer smo taj dan dogovorili iti glet crtića u kino. Umesto njega, posla pospremanja se primi prda.

– Evo, sad sam zadnji put umesto tebe ja pospremila. Drugi put nebum. A ti mama nemoj ga voditi u kino ako se bu tak ponašal – veli mi ona, a ja se zapitam kad je to malo stvorenje tak postalo ozbiljno i odgovorno.

Da je zbilja kak grof najbolje se vidlo u petak na varaždinskom klizalištu. Lani je napravil svoje prve klizačke korake, ali kroz tih par meseci ih je zabil. Na tom klizalištu mislili su i na takve. Za njih su osigurali plastične guralice u liku medveda na koje male guze zasednu, a neki ih magarac (čitaj: mama) odostraga voza. Prda ni da pomisli na takvo kaj, ona je hrabro ubacila svoja stopala u klizaljke i ne odustaje ni nakon kaj joj se rit susretne s ledenim pokrovom. Nakon pol sata kruženja noge se već slabo kontroliraju, pa ju jedva nakon još jednog i jednog i još samo jednog kruga izbacim na asfalt. Mali grof baš se naužival. Smrzli smo se pošteno, pa smo se lagano u autu odmrzavali.

Jedva smo dočekali dojti doma gdi nas je te večeri sa svog postolja gledala naša nova peć. Na pelete. Do utorka je taj komad pleha služil kak stalaža za božićnu zvezdu i heklane angele, a onda smo ju spojili na dimnjak i hitili f pogon. Kam taj svet ide. To vam je peć na čijoj je kutiji velikim štampanim slovima pisalo WI-FI. Čudo jedno. Peć more na Internet!?! Strašno je pametna, lepa, crvena i baš sam jako zadovoljna. Sve ja njoj lepo dam naputke prek daljinskog, kad da se vužge i kad da plamena ftrne, pa na koncu kliknem SEND, a ona mi zauzvrat zvučnim biiiiipom potvrdi da je sve to zapamtila. Pa onda usred noći trčim k njojzi da vidim jel me sluša ili ne. Za menom u polusnu tapka u čarapicama mali grof. Stanemo pred nju pa se divimo iskricama koje frcaju i sve nas bolje griju. Sve fercera.

– A ti, zakaj ne spiš nego kak kakav lugar me imaš stalno na brigi?

Eh, kad bi bar za bjaceka postojal off/on gumb čijim bi pritiskom osigurala da spi do jutra kak klada, poželim si pa spotiha šapnem svoju želju u vetar i pošaljem je dedu Mrazu.