Zaokružili smo

– Kam mi to idemo mama? – pita bjacek u nedelju popodne dok nogu za nogom vlečemo prema biračkom mestu gde bu mama dala svoj glas.

– Kaj to znači? Kaj buš napravila? – grunu u isti tren.

– Glupost, vrlo vjerojatno. Ali uglavnom, zaokružila bum nečije ime –

– Zakaj?

– Jer verujem da bi taj neko možda mogel napraviti nekaj da vas dvoje jednog dana živite bolje nego kaj mi danas živimo – trudim se objasniti im nekak za koj vrag mi sad doma nakon nedeljnog ručka ne ležimo ili ne hodamo po kakvom šumarku, ili puštamo zmajeve jer vreme je idealno, nego idemo na mesto gde nas niko nebu dočekal s kavom i kolačom ko kak bi prešli da smo se uputili k dedi i baki.

– To se tak mora, jednom u četri godine nas pitaju koga doživljavamo dovoljno pametnim, spretnim i čvrstim da donosi odluke u naše ime. Do sad smo uglavnom loše birali pa smo se često srdili na pravila koja su nam posle zadali, ali, ako se ne ode zaokružiti ničije ime, tek onda smo napravili glupost. Ak smo umesto glasanja izabrali šetnju Šodericom onda nemamo pravo idućih par godina ikaj prigovarati i žaliti se da nije dobro – pokušavam objasniti svojim malim pametnim glavicama nekaj kaj bu i njih za koje let dočekalo.

Zaokruženo. Par sati kasnije, napeto je pred televizorom, a prda prstom pokazuje njoj nepoznate face.

– Jesi ovog zaokružila mama? Ovaj mi baš izgleda smešno, nisi valjda njega?!? – odahne kad joj potvrdim da lik na ekranu nije bil moj izbor.

Na nama je da izaberemo. Izbora uvek ima. I kak veli moja draga prijateljica onak kak si sami izaberemo tak nam i je. Ak se vjutro zbudimo i pogledamo kroz prozor, a vani curi kak z kabla pa se poželimo zavleči pod poplun, a to nemremo pa nadrkani krenemo u dan, e onda je to naš izbor. Umesto toga, moremo zamisliti kolko smo sretni da smo se još jenput zbudili, da smo nutra na toplom, umesto vani na hladnoj kiši, ako baš i moramo na istu na par minuta ziti, opet se bumo uskoro našli negde na sigurnom.

Svako zlo za neko dobro. Istina. Makar znam već jednog koji bu mi sad baš rekel nek prestanem pametovat, ali to je pak njegov izbor.

Napeta nedjelja postane prenapeta jer se dosta teško koncentrirati na rečenice koje likovi u odijelima izgovaraju s malih ekrana i dečjeg urlikanja baš ispred tog istog.

– Daj prebaci na bigbrader, ovi su dosadni, stalno pričaju jedno te isto i mi ništ ne razmemo – inzistiraju oni. I onda? Na meni je da odlučim. Manja ili veća zajebancija? Imaju praf oni, dobro je nekad poslušati i mlađe od sebe jer ni ja baš puno ne razmem. Teško je ovih dana zaključiti nekaj pametno pa završimo jednom mudrolijom koja me fino nasmijala, a glasi: Kad umreš ti ni ne znaš da si umrl i nije ti teško. Teško je drugima. Tak je i kad si glup. Ugodan vikend.