Kad grlo boli

Prda je promukla. Boli ju grlo. Ne puno, malo, ali boli. Taman tolko da možda baš danas nebi trebala u školu.

– Učiteljica je rekla ako nekog boli grlo da ostane doma –

Hm. Ok. Bumo vidli jel se to zbilja kuha baš kakva opasna grlobolja ili je u pitanju izgovorena formulacija od strane učiteljice koju si je prda prilagodila jer bi htela malo odmora od škole. Ostavim je pri baki pa napomenem nek prati kak se ponaša. Doznam kasnije da se damica uredno nadoručkovala, posle obedovala juhu, natrpala se još nekim slatkišima, pa izgovorila.

– Znaš baka, ja bum ti išla u školu, na kratko, moram biti na tjelesnom, pa bum onda učiteljici rekla nek zove mamu da dojde po mene – mustra moja.

U međuvremenu povjerim o čem se radi. Naravno, moje sumnje se pokažu ispravnima. Jedna je curica prošlog tjedna kašljucala, prek vikenda je zakurila pa ih je učiteljica savjetovala ukoliko bi bili bolesni da ostanu doma. Nije tu naravno mislila baš neku manju grlobolju, ali, prda je odlučila da joj valja probati. Učiteljicu se mora slušati.

Na koncu svega, odradi svih pet sati bez muke i naznake da bi ju ikaj smetalo. Samo je pri zadnjem satu napomenula da ju nekaj malo štrecka, no to je zalečila čašom vode i bombonom.

Eto, počela su veselja. Mislim da sam vam se jednom bila pohvalila s tim kak sam i ja u situacijama koje mi nisu bile drage, primjerice odlazak na solfeggio kod našeg pokojnog Maestra, zmišljala koje kakve izgovore. Tak sam jednom naprimer vlastitu sestru oprčila u najveću lokvu vode i blata na čošku naše tad još šodrane ulice jer sam znala da ima jednog jedinog pristojnog kaputića u kojem more iti na glazbenu. V mojoj se glavi složila sljedeća situacija: ak se jako zmaže onda nemremo nikam jer si ona nema kaj obleči, a ja ju pak nemrem doma balavicu ostaviti samu. I gle, na tom prvom zavoju se iznenada, uz moju malu pomoć doduše, poskliznula i cela zaronila levim bokom. I kaj buš onda s njom tak zmazanom kak pajcekom neg vrnul se doma i plačućim glasom nazval mamu. Upalilo je. Taj put. Isto je popodne mama kaputić hitila u mašinu i potegnula do grada pa kupila rezervni, novi joj.

Čudim se sama sebi kolko sam zapravo u tim situacijama bila domišljata i kreativna i fakat sam davala sve od sebe. Današnja deca nebi se toga zmislila. Ne zato jer im se nekam ne ide. Naravno da su im često tlaka brojne obaveze koje im tovarimo mi roditelji, nego zato kaj slabo hodaju pešice. Uglavnom ih se dostavlja od vrata do vrata. Nema ni šodranih ulica, a blatnu lokvu treba s povećalom iskati. I na kraju krajeva, da se tak nekaj i dogodi, došli bi doma i mama bi ih savjetovala da si obleču koju od onih četri jakne koja visi u predsoblju. Danas je sve postalo prejednostavno i presterilno, no zato sam ja na oprezu i kad god mi je prilika, porinem svoj dvojac uz smeh u retko viđenu blatnu lokvicu.