Čarobiranje bez štapića
Kad bi bar imala čarobni štapić s kojim bi zmahala i koji bi mi odma prostrl ručka na stol, a onda nakon toga i suđe pospremil u perilicu. Tabletu i sjajilo sama bi dodala, pa i gumb za pokretanje stisnula. Istim bi štapićem zmahala i u slučaju dok je pod zatpran igračkama, a fotelje i nasloni kutne garniture zatrpani oblekom. Zmahala bi i kad bi trebalo presvleči posteljinu i reda uvesti u dječju sobu. S istim bi se poslužila za skidanje paučine po čoškima kuće.
– Kad bi ga bar imali da nam promeni program i pusti crtić – bjacek izgovori želju koju bi si on uz pomoć štapića ispunil.
Dok ja maštam o čarobnom štapiću, prda je u iščekivanju nove u nizu posjete Zubić vile. Ta vam k nama redovno zaboravi dojti na vreme pa zubić, u ovom slučaju gornja dvojka, čeka već par dana da bude odnesen. U subotu navečer ipak se Vila istovari pod jastuk i zubić nestane. U razmjenu ova ostavi kućicu najpoznatije svinjice Pepe, papuče i donji dio trenirke. Praktična je ta zubić vila. Idućeg jutra primimo se isprobavanja darova, odnosno trenirke koja nam treba isključivo za dane kad imamo tjelesni i zdravstveni odgoj. Za probanja ne razmišljajuć preveć zaključim i izgovorim:
– Baš sam ti dobro kupila –
Na to moje izletavanje prda skoči:
– Nisi mi to ti kupila nego Zubić vila – odvrati, a ja se isti tren opalim šakom posred čela da kaznim svoj brz i nepromišljen jezik. Nekad je jezik bolje držati za zubima, ali naravno, baba ko baba, na rit bi progovorila.
Bjacek ju gleda u čudu. Ni sam ne veruje da ona koja je dve godine od njega starija još uvek veruje u takve priče. No, s obzirom da njemu zubi još nisu počeli cureti i da nema iskustva s spomenutom gospođom Zubić, nije ni čudo. Promenil bu i on ideju dok mu krenu padati.
Kad već nigde nemrem kupiti taj čarobni štapić pozvala sam neki dan k sebi mog dragog majstora koji mi letima već šaraufa po kući kad su u pitanju ormari i kuhinjski elementi. Tom mom majstoru ne treba štapić, on vam dojde s šarafcigerom, pneumatskom bušilicom (valjda sam si dobro zapamtila), gumenim čekićem i napravi posla i bolje neg dobra vila. Naš majstor Dragec koji inzistira na tome da ga mi zovemo Dragutin zadužen je za seobe po kući. Jedne te iste ormare on šarafi sad z jednog na drugi zid. Ovaj put je zadan smjer seobe bil sjever – jug. Z jednoga na drugi zid.
– Sako leto ti selim te ormare, nema već zida na kojem nisu viseli… To samo baba more zmisliti – komentira on sebi u bradu, ali kaj bu drugo, primi se posla i za manje od vuru vremena soba je kompletno zaokrenuta. Jesenske kiše i zimski sneg moru pokucati na vrata. Male promene vesele i dobro dojdu, makar za njima ostajale i grde rupe na zidu koje pikaju u oko. I to se bu saniralo.
– Je kaj ti ja tu morem, okači si gore pionirsku sliku i sve bu rešeno – veli mi moja dobra vila Drago, popakira svoje čarobne čekiće i čavliće u kutiju i odleprša u nove izazove.
Najnoviji komentari