Jesen i školske muke

– Da bar još uvek idem u vrtić – izjavi prda u utorak popodne dok sedi za radnim stolom i muku muči nad zadaćom. Glavobolje joj zadaju crte koje mora vleči točno kak je zadano, no njoj se to neda, zato jer NE ZNA. A ne zna zato jer ne vježba.

– Sve bu to došlo na svoje, samo moraš biti uporna i ponoviti bezbroj put ono kaj ti je učiteljica zadala. Dok to savladaš, više takvih vježbi ne bude – tješim ju.

Bjacek se za to vreme podlo smeška s kauča, gleda crtić i vozi po zraku svog rođendanskog tenkaija. On ima pravo još dve godine uživati. Prdino je vreme luftanja prešlo. Prvi je tjedan entuzijazam po pitanju škole još bil na razini pa smo se olovke i radne bilježnice primali bez prigovora. Popodnevna nam je smjena donesla i prve promjene u raspoloženju no ipak se zadaća pisala bez pardona. Kak smo zakoračili u treći, prvi ozbiljniji tjedan škole u kojem vredi već pravi raspored s punih pet sati nastave, tak se pri njoj počel javljati otpor

– Zakaj baš sad? Budem posle – veli u petak kad utvrdimo da je za doma dobila obojati isprintani lik pčelice. OK, pustim joj, nek si bar petak popodne malo odmori iako znam da bu mi se to uskoro obilo o glavu. Naravno, ni u subotu se damici nije baš bojalo iako su joj takve aktivnosti inače prirasle k srcu. Na kraju je pčelica svoje boje i šare dobila tek, pogađate, u nedelju navečer, zadnji čas, između tuširanja i odlaska na spanje i to s nezaobilaznom čobicom koja je visela skoro do obojanog papira.

Dok ona ispunjava svoje obaveze bjacek se lufće i celi je u proslavi svog rođendana koji bu se održal baš danas. Odbrojava vure i minute iako mu pojam vremena još nije jasan

– Kad je petak? Jel to dan nakon kaj se sutra naspavamo? – pita.

– Moraš iti u školu, onda buš tam naučil dane u tjednu i kak koji dolazi za redom – veli mu važno prda. On to rado prihvati i pakuje se s njom. Baš ga jako zanima kak izgleda to kam sad ona hoda i vleče tu svoju velku i tešku torbu. Kolko je teška osetila sam na svojim leđima u petak kad smo se od školske zgrade do doma uputili pešice. Na pol puta sam išla glet dal joj nije ko nutra uz knjige napakiral i četri kila jabuka ili morti ubacil kakvu cepanicu slučajno. Nije. Nutra je samo ono kaj treba biti.

Nije tim prvašićima lako, ali, bila bi im u koži. Nove obaveze velike su iz perspektive njihovih malih glavica. U školi nije baš uvek lepo i veselo, ali ima i takvih trenutaka. Pogotovo danas, kad je najavljen štrajk, pa bu radni tjedan kraći za jedan dan…dobro je počelo, ak se prdu pita, sad joj se više na vraća ni u vrtić.