Dobre vile i čarobni prah

Dobre vile postoje. Mi u Glasu to dobro znamo. S godinama smo utvrdili i raspored kad nas posjećuju. One vam dolaze uglavnom subotom, a povremeno i utorkom. Skužili smo to po opranim vilicama i šalicama koje nas idućeg jutra dočekaju na ormariću pored naše mikrovalke. Te dobre vile primaju se krpe i metle pa iz našeg skromnog “doma” naprave mesto ugodno nam za život. Volim te “nevidljive spodobe” koje nam čine živote jednostavnijima.

Prda i bjacek ne veruju u dobre vile. Oni znaju da je vila koja riba zahod zapravo njihova vlastita mama. Ista ta “vila” zadužena je za pranje veša, skupljanje i raspoređivanje po ladicama i ormarima, a u vrlo retkim prilikama ta se prima i pegle. Ta se samoprozvana “vila” često druži i s predmetom koji pristoji jednoj veštici, a u pandanu s metlom prima se i mišaflina, no, takve su danas te moderne vile. Nemamo čaroban štapić, al ipak se trudimo da suđe bude oprano makar za taj dio bila zadužena ona mašina kojoj je svaka od nas iz ljubavi nadjenula neko drago joj ime tipa Đurđa ili Milica. Ni štapića ni krila. Ni vilinskog praha. Zlobnici bi rekli da prdinu i bjacekovu “vilu” nebi podigla ni krila čelične konstrukcije, a da vilinski prah svakodnevno “blista” po čoškima joj hiže, no ti su zbilja zlobni i podli i pojma nemaju.

S obzirom da nam je u ponedeljak život još jednom priredil iznenađenje, odnosno da nam se valja kompletno reorganizirati i prilagoditi na još jednu novu situaciju, zbilja bum se u ponedeljak na sajmištu hitila u potragu za kakvim magičnim štapićem, more i rabljenim. Makar da mi za početak posluži za kreiranje životnog rasporeda, s čišćenjem morem pričekati. Za to ipak postoje prave dobre vile.

Početak pedagoške godine jedva smo dočekali. Veselju nije bilo kraja kad je bjacek u rano jutro prošlog četvrtka uletel među svoju ekipu.

Prda je pak s malom strepnjom u ponedeljak prvi put stala u svoj red pred školskom zgradom i krenula put školske klupe. Zakoračila je mala na dalek i ozbiljan put kojem od sad pa ubuduće ne bude kraja.

I dok je ona koračala i grabila po štengama, s svakom novom prevaljenom, njena je dobra “vila” gledajuć joj u potiljak za ozbiljno poželela taj čarobni štapić kojim bi vratila vreme u rikverc i ponovila sve ispočetka. Skoro punih sedam godina preletelo je za tren. Mali je leptirić upravo odletel u pravi surovi svet. Njena borba počinje. Predstava u kojoj je baš ona dobila glavnu ulogu. Ona glavom i bradom. Od sad bu sama birala jer bu plesala ili plivala, jel bi igrala tenis, crtala ih heklala nakon školskih aktivnosti. Mama bu tu ko back up, se razme, al sve manje bu imala utjecaja na raskršćima koje moj dvojac čekaju.

S knedlom u grlu „vila“ se udaljila od škole…u glavi joj je zvonilo, ne tolko od školskog zvona kolko od ranije opisanog prizora prde kak odlazi s torbom u školu. Nije joj preostalo drugo nego krenuti put doma i prepustiti se kućnim “čarolijama” koje more izvoditi bez čarobnog štapića. Čiribu-čiriba počela je ludnica.