Nekaj je divlje u zraku

– Ak si nebuš prala imala buš zube kak baka Verona – preti se bjacek prdi. Ona stane, razmisli, pa se mam primi četkanja svojih na parove razbrojse sjekutića. Naime, naša baka Verona broji petaka manje od stotke. Nije bitno kaj baka ima 95 let i kaj ne sam da su je zubi ostavili nego joj oči i uha sve češće otkazuju poslušnost. Kaj ovi moji balavci znaju da je godina proizvodnje zaribana stvar i da kak se godine odmiču na neke stvari jednostavno nemreš imati utjecaja. Moreš rifljati kolko god očeš s kakvim god akvafrešom, ali ak su zubi naumili napustiti svoje ležište, jedino ti preostaje skupljati ih f kakvu ukrasnu škatulicu i morti si posle, ak imaš peneze, ugraditi nove. Od ovih si pak moreš napraviti zgodnu ogrlicu. Mi se čini da s obzirom na to kak nam u ovoj našoj državi ide, svi bumo za dekadu-dve ščrbavi kak moj bakutaner. Ne jer ne bumo imali za nove porculanere nego moguće ni za tubu kaladonta.

– Daj mi laptop da mi zaceli koljeno – veli bjacek u utorak popodne. Ranjenik je. Vlastitom zaslugom. Nedjeljna šetnja završila je, nakon brojnih upućenih opomena mu, padom s bicikla prilikom čega mu se pedala poljubila s koljenom i lepo ga rasekla. Sve smo sanirali na licu mesta uz pomoć flaše izvorske vode i jedne maramice. Inače nismo skloni takvim ozljedama s pojavom krvi, zapravo ni ne pamtim da smo tak nekaj imali, pa je drama izostala. Drugi dan, udari po istom mestu i to dva put. E sad već taj komadić mesa s koljena gadno visi pa se uputimo na hitnu u nadi da budu ga pokopčali. To se ne radi s ranom starijom od osam sati – doznamo i doma se vratimo s nogom omotanom zavojem. Ali, s obzirom da je na nezgodnom mjestu, preporuča se mirovanje. Jedva dočeka da se zavali na kauč i lufče i suši ranicu. Sad ima backup za ležanje i zanovetanje. Malo više nego inače.

Dan kasnije, prda nagazi na špenadlin koji je bil dodatak ručno rađenoj vjetrenjači.

Ni vikend za nama nije prešel bez ozljeda. Mili se prilikom pripremanja roštilja s pajdašem dobrano spekel. Čevapčići su se lagano cvrljili na ploči, a njih dvoje lagano uz pivicu čakulali i nisu ni shvatili da su već bolje pečeni od ovih koji su trebali uskoro završiti u našim želucima. Nakon kaj smo se natorbali pridruži nam se još jedan koji je tog popodneva kobno stradal. Taj je pak pri ulasku u Šodergrabu, ne baš posebno spektakularnog, nagazil na dva kamenčića koja su mu završila ni manje ni više neg u levoj peti. Nakon kaj smo pokušali iste nožom sterati van, popodnevno kupanje završilo je na koprivničkom hitnom bolničkom odjelu.

Nekaj je divlje u zraku, čudni su se vetrovi ovih dana digli. Da prekinemo začarani krug i izbjegnemo nove potencijale ozljede i kvarove, otpuštamo se. Dva tjedna sasvim su dost da napunimo baterije i pustimo mozak na pašu. Odo ja, prikupljat školjkice za onu gore spomenutu ogrlicu. Vi me čekajte i čitajte ponovo koncem kolovoza.