Trlababalan

Moj dvojac s kormilarom vrnul se s pučine nakon tjedan dana plovidbe. Ubrzo po povratku uočim drastične promjene kod bjacekovog ponašanja. Taj se mali prek noći raspripovedal i od kak je zakoračil prek kućnog praga nikak da se vgasne. Stalno ga nekaj zanima i muči. Stalno ima nekaj za priopćit, prigovorit. Zakaj ovo, zakaj ono, ok, znam da mu to nije baš od suseda došlo nego genetikom, ali opet. On i prda nikak na zelenu granu. Oko ničega se više nemru dogovoriti jer on stalno starijoj sestrici drži lekcije. Dojde mu pajdaš na igranje, a ovaj istog trena zapita kad bu on išel doma i zakaj već nije došla njegova mama po njega. Naravno, ni jednu mu svoju igračku nije ustupil na korištenje. Morski je zrak na njih utjecal tak da su se primili ribanja i ribarskog prigovaranja. Genijalci moji.

A možda je to samo krivi doživljaj u mojoj glavi? Nakon tjedan dana tišine i plandovanja, odjednom je kuća opet puna i svi bi nekaj od mene hteli. Lepo je bil mir i tišina, svaka me stvar po povratku s posla dočekala onak kak sam ju ostavila na svome mestu. Nije bilo popikavanja o igračke. Kuhinju sam zaobilazila u širokom luku, jelo se s nogu, po lovački, kaj se ulovilo u frižideru…Dojde tak čoveku nekad kaj bi digel sidro i odselil na pusti otok. Upravo onaj klišeiziran, zlizani z brojnih crtića i filmova, s samo jednom palmom. Hm, kak mi je horoskop ovih dana naklonjen, garant bi na tom drevu zaostal jedan jedini kokos koji bi pod naletom povjetarca ruknul drito mi na glavu kad bi ulovila prvi sanak lagani. U orahu, stopostoodstoposto, nebi bilo ni kapi mleka.

Odustajem od tog otoka. Bacam se u borbu. S vjetrenjačama. Ležanje i ovak ne nosi nikakve koristi. Nije ni borba baš neki trenutno mi izbor broj jedan, no druge nema. Ako se prihvatim metode prsa o prsa, mogel bi grah na moju stranu opasti. Tu sam bar jaka, hvala roditeljima J

Nekad se čovek oseća kak spirek. Iscrpe u borbi brojni uglavnom bezlični protivnici, amebe i meduze koji žare i pale svojim u većini slučajeva nevidljivim krakovima…iscrpe i tapšanja po ramenu od kojih na koncu retko da ima ikakve koristi. A kad te isprazne do te mjere da se osećaš kak spuhani luftić, valja potražiti pumpu. Ak ne strujnu, onda nožnu i vratiti se u formu.

Dižem sidro na par dana. Destinacija nije otok, već gleda na njega. Sunce, more i morski greben. Gušteriranje. Nakon par dana filanja sunčevom energijom ježinci, pijavice i ini energetski vampiri…čuvajte me se. Ak k tome još bude zdenog gemišta, niko mi ne mogel ništa…

I da stvar ne završi sam tak bez konkretne potkrijepe na koji me način ovih dana isisavaju znajte da me baš špotaju da je i ova kolumna prekratka…pa da vuk bude sit, a koza cijela, evo još par redaka čisto da ne ostane rupa u ovom kvadratiću Glasa Podravine i Prigorja. Arrivederci!