Kad glava nije u torbi

Stojimo pred policom nasred trgovačkog centra. Pred onom na kojoj su izložene brojne spravice raznih boja, oblika i veličina koje mi veliki koristimo za skidanje viška dlaka s tjelesa nam. Bjaceku samo upitnik da ne iskoči iz glave.

– Kaj su ove rozne za ženske? Kaj će to njima, one nemaju bradu mama – veli mi. Zastanem. Kaj mu sad reči. Dal da mu srušim iluzije od malih nogu? Ili da još koju godinu poživi u blaženom neznanju da žene nisu onakvima kakve se mogu na prvu činiti? Da najmanje jednom mesečno moramo opasti pod kosilicu barem za ljetnih mjeseci u kojima otkrivamo noge, mi u ozbiljnijim, od koljena na niže. Kak ovo na gore zgleda, to više-manje nije bitno J

Prdu budu te brige mučile dok doživi još jednom joj sadašnjeg života. Ona je ovih dana cela okupirana opremanju sebe same za sjedanje u školsku klupu. Pernica nam je stigla iznenada, zahvaljujuć ljubaznoj i darežljivoj familiji. Dojmi je se taj pravokutnik šarenih boja i oblika pa ga premeće celo popodne, a navečer polegne pored sebe u krevet, nadomak glave.

Idućeg dana, opet zahvaljujuć mojoj dragoj dugogodišnjoj pajdašici i na pol familiji, doznam da je baš u trgovini nadomak mi radnog mjesta u Gupčevoj torbu moguće kupiti po vrlo prihvatljivoj cijeni. Iako sam tjednima prije zagovarala sistem da bu si prda sama birala torbu i da bu ju prije neg prepeglam karticu i na leđima sprobala, zanesena blještavilom mačjih očiju s izložbenih primjeraka, platim i najdem se na ulici. Rozna boja i na njoj ofčica…dovoljno da mama padne u trans. Da bi dete zebralo neku drugu, gotovo je sigurno, ali, ovak je bezbolnije i jednostavnije. Na koncu, ko ju plaća? Za svaki slučaj, račun je pospremljen na sigurno…pa do početka školske godine još ima vremena za zameniti ju ako joj najde kakvu zamerku.

Iako je kupovina bila iznenadna, refleksna, onak kak to kod mame na kvadrat u životu ide, putem dok torbu ogledavam ispred buduće joj školske zgrade zaključim da sam jako dobar posel obavila. Zapravo sam zišla z dućana s celom torbom, a platila nisam ni njenu trećinu. Iznenadim se kad mi teta na blagajni ponudi varijantu plaćanja ovak pa onak, nema beda, po sistemu – sve dam sam da prodam. Sviđa mi se to kaj su se i trgovci prilagodili nama koji svakodnevno žmuklamo te kune po žepu.

Kad ugleda svoju novu pratiteljicu prda izbaci osmijeh. Padne mi kamen sa srca. Mili naravno krene s ribanjem i ribarskim prigovaranjem jer da je trebalo prvo prejti po dućanima pa usnimiti pa probati pa razmisliti…prespati itd…

– Sad i odma. Mama veli mam!

Pernica i torba tu večer budu instalirani ponad glave joj pa utone u slatke snove. Još knjige, nekaj pribora, oblekice i obuće i to bu to. Moj đak prvak je sve spremniji za jesen.