Transformacija s rastom trbuha

Drago mi videti jednu od mojih baba iz najužeg kruga prijateljica da joj napokon raste trbuh. Ne od prežderavanja ko kaj je običaj, već iz razloga da bu na svet donesla novo biće. Dugo se opirala bi li ne bi li, pa opet ne bi li bi li. E sad više nema kam nego mora. Ista se godinama snebivala nad mojim obavezama. Dok je ona vikend provodila uz cugicu i kasna lijeganja, ja sam na ovo prvo mogla zaboraviti. Po pitanju odlazaka na spavanje tu mi nije mogla parirati, nit bu mogla još koji mesec. Po broju sati provedenih u letargiji definitivno me nebu samo tak skinula s trona.

Pokakane dečje guzice kod nje su izazivale okretanje želuca. Popišanu nećakinju tak bi mi jednostavno predala u ruke i zamolila da odradim kaj treba. Jer – ona se u to ne razme. Vriskanje i dečje noresanje strašno ju je živciralo.

– Jel oni moraju baš tak vikati – pitala bi me kad bi svratila k meni. Razlog preglasnih decibela u glavi joj uglavnom je ležal u pivici koju bi konzumirala večer prije, a ja joj opet zavidjela na tome.

I onda. Odjednom: PUUUF! Čarolija nestade. Moja prijateljica prek noći je doživela preobražaj. Prosvjetljenje.

Na za vikenda održanom gulaš/roštilj ručku/večeri kod treće nam bliske pajdašice, ova prva, koja se s decom još nije slizala, iznenadi me da mi obrve segnu do pola glave. Blink-blink.

Mi dvije, majke dvoje dječice, nonšalantno sedimo za stolom, jedemo i pijemo i ne obaziremo se preveć kaj čeljad visi s tobogana naglavačke, kaj jedan drugog pokušavaju iskrcat s ljuljačke, kaj su im noge bose, a ručice zmazane. Buduća mama malo-malo pogledava prema našoj neotesanoj dečici pa ih se trudi u red doterati. Nas dve se ne uzbuđujemo.

Vreme nas baš toga dana nije služilo, ćevapi su se cvrljili uz stalni pogled prema nebu. I naravno, kak to već biva, taman kad smo seli blagovat za postavljen stol na dvoru…ćvap ćvap…kiša padne kap po kap…pa sve više i više. Isprva se opiremo, pa trpimo da se gemišti razrede, a zaključimo i to da vratina s kišnim kapima bolje niz grlo klizi. Kiša curi sve jače i jače. E ..biga. Sad više nema smisla, lovi tanjur i čašu i oval s punjenom pljeskavicom i gas nutra, na suho i toplo.

– A de su deca? – zapita zabrinuto buduća majka.

– Vani na kiši, budu došla. Čin – čin. Živeli.