Morska priča (2)

Bjacek je nadrapal. Em je plus 35 u hladu em mu istovremno idu tri zuba i to jedan očnjak pa povremeno izgleda ko pravi besni pes. I dok njega jadnog danonoćno svlačim pa povremeno za noćnog spanja riskiramo da od novog bakinog kreveta napravimo pravu lagunu, prda nikak da shvati da je za ovih pasjih vrućina suvišan imati odjeven ikoji komad odjeće doli gaća.Neko se jutro, kad je vani već pržilo, a cajger u termometru popel iznad 30, damica spremila ko da je vani sever s snegom.
Kratka majica na obaveznu potkošuljku, pa na to duga trenirka s kapuljačom. Dole dug hlače i da nisam skrila čarape u zadnji tren, začas bi i njih i patike navlekla na noge. I tak paradira stanom. Meni muka od samog pogleda, no zezam ju pa predlažem kaj bi joj z ormara zvadila zimsku jaknu, kapu i šal, a mogla bi se potruditi i najti rukavice. Moju ponudu ona prihvati s oduševljenjem, a onda se celo dopodne duri jer nemrem najti nikaj od nabrojanoga. Miša mu, ljudi se ovih dana ruše oblečeni jedva u kakvu krpu oko sebe, vidla vlastitim očima. Baš je evo neki dan pred nosom mi neka gospođa pred robnjakom zateturala i stropoštala se z štengi nikam drugam neg ravno v pikavo zimzelno žbunje. Pravi prizor za skrivenu kameru iako gospođi nije bilo ni malo smešno kad se iskobeljala van. Čim su joj pritrčali s čašom vode z obližnje brijačnice ženi se mam vrnula boja na obraze kaj od neugode, kaj od ugode.

Da se isto nebi i nama desilo klonimo se šetnji po najvećem suncu. Ne izlazimo prije 17 sati. Kad dugo spimo ni nemamo vremena za jutarnji odlazak na plažu, no s obzirom na svakodnevne nove situacije na istoj i jedan je odlazak dnevno dosta.

Oduvek sam se čudila, pa moglo bi se reči i zgražala nad roditeljima koji ne uspijevaju ovladati svojim podmlatkom pa ni samim sobom nego grme i urlaju nad malim glavama tak da cela plaža ne gleda u nikaj drugo nego u njih. Grozno, mislila sam si dok se i ja neko popodne nisam pretvorila u vješticu hobotnicu, ne po broju ruku nego po boji lica koje se u tren oka pretvorilo u ultraljubičasto izobličeno od srditosti i muke.

Vreme je za iti doma, 20 je sati prešlo, al prda bi baš sad malo skakala u more.

– Ne može.  – Oću.  – Ne može. – Oću.  – Ne, sad idemo doma, sutra bumo opet došli. – Oću. – Ne, dosta je za danas – Oćuuuuu. I lupa nogom o pod. Kaj da joj čovek dela u takvoj situaciji!?! Kaj drugo nego da nakon kaj ti para krene na uha, a slina na zube počneš urlati iz sveg glasa nebi li joj postalo jasno ko je „gazda“. Ali i nakon toga ona dalje tupi po svome – Oćuuuuu.

I tek kad se dobrano nasekiram i dodam još koji milimetar opsega svom čiru na želucu primjenim taktiku odvlačenja pažnje. Predložim sladoled – ne pali, igralište – ne pali, ali treća sreća – upali ponuda desetominutnog skakanja po trampolinu. Naravno, muke smo prolongirali za samo pol sata, jer ju onda pak svim silama moram uvjeravati da je sad dosta skakanja, da je njeno vreme isteklo, da su na redu druga deca i da se bu teta ljutila jer mama više nema novaca i da moramo ići jer nas čeka večera. Ma mislim najbolje je mam čim malac zakorači na trampolin odma usporedo krenuti i s njegovim izvlačenjem, odnosno pripremama da bi nakon 10 do 15 minuta uzaludnog trubljenja u vetar i dijete bilo izvučeno na „suho“…a mogli smo jednostavno ostati na molu i još koji put još skočiti u more. Zabadava.