Mali genijalci i velika jaja

–         Došla sam tu zato da me ispitate i vidite dal sam ja spremna na jesen ići u školu – izjavi hladnokrvno prda pred školskim psihologom. Samo pol minute prije, dok je nakon postavljenog joj pitanja zbog čega je danas ona došla u školu, u kabinetu zavladal muk, mislila sam da bum skočila z vlastite kože. Lepo sam bila zamoljena da ne urigiram ni na koji način, kaj god se u sobi događalo. Ipak se nekak uspijem othrvati porivu da joj natuknem prvih par riječi u usta, kak to već obično biva. Ne zato jer sumnjam u njene sposobnosti, nego jednostavno da požurim situaciju. Ko još to danas ima vremena na bacanje?!?

I onda, nakon kaj moje sive stanice izprocesuiraju da joj je tih par sekundi pauze zapravo trebalo za razmišljanje, shvatim da je moja prda već pravo malo stvorenje spremno za školu. Nema se više kaj čekati. Dete je spremno. I dok mi se pred očima vrte slike bebe koja veselo guguče i puni pelene, pred menom sedi prava ozbiljna curica koja bu za koji mesec omatala svoje prve knjige i bilježnice i pozdravila se s bezbrižnim danima života.

Mama ko mama. Stegne mi se grlo, oko zasuzi, a nos procuri dok slušam svoju deklicu kak jasno izgovara svoju adresu i nabraja ukučane koji s njom na tom kućnom broju žive. Mama na kvadrat naravno nije za taj slučaj ponesla papirnatu maramicu, pa krišom, dok nitko ne gleda, ostrugne nos u rukav kaputa. Baš pravi primjer detetu.

Prda crta, slaže kockice i puzle onak kak se od nje traži. Zaključak je na kraju da u jesen može doći u školu s kratkim podpitanjem dal je o tome pitala i mamu. Mama ko mama. Iako mi se srce slama jer smo pred velikim korakom za nas, a malim za čovječanstvo, odgovorim potvrdno.

Nakon ovog važnog, prvog ozbiljnog intervjua joj u životu, izvedemo se u grad na sladoled. Znam, ožujak je, ali isplativije je deci kupiti sladoled po zimi, ne topi se pa im dulje traje.

U centru radno. Muvaju se dečki oko fontane i postavljaju onu širom sveta poznatu izložbu s oslikanim pisanicama.

Mama ne prestaje komentirati i hvaliti ono kaj ju je upravo oduševilo. Prda liže sladoled i baš ju briga kaj je mama ni na nebu ni na zemlji i laprda o tome kak je bila hrabra i pametna i dobra i mirna i kak sam skoro opala pod stol jer dok je slušala kak ona ozbiljno i važno odgovara jer je bila pametna i dobra i mirna…i tak u krug… uglavnom, meljem o nekim njoj sasvim običnim stvarima.

–         Mama, gle, mi u Koprivnici imamo velika jaja –