Morska priča (1)

Makar sam se nećkala i dugo odbijala napustiti komociju vlastitog doma, mili me nagovoril da, ako ne zbog sebe, onda zbog naša dva privjeska preselim k baki na more na period dokle izdržimo. Transfer je obavljen prošlog vikenda.

Jutro nakon kaj nas je dostavil i ostavil probudili smo se s kišom i pravim jesenjim vremenom koje se istog trena prekopiralo na naše raspoloženje. Deca nervozna, razdražljiva, ništ im ne paše. Bjacek bi se samo nosal i čuval, a prda ni sama ne zna kud sa sobom. Ja pak polako kipim jer svaki korak koji obavljam od kuhanja kave pa do vršenja nužde ne ide bez bjaceka oslonjenog mi na kuk.

Osim zbog vremena ni prilagodba na novi prostor nam još nije pošla za rukom pa čim napustim prostoriju bjacek urla do iznemoglosti i dopuže za menom u nekolko sekundi gdi god se u stanu nalazila. Prda izmišlja, sad bi ovo jela pa nebi, pa bi se s ovim igrala, pa nebi. Kratko rečeno – ludnica, a pomoći nema. Eh kaj mi je ovo trebalo, a mogla sam lepo ostati doma, kukam.

Uloga samohrane majke koje sam se primila na mesec dana zbilja nije laka ni jednostavna. I dok mili doma uživa, jer se napokon more opustiti i pred telkom pogledati film, naspati se ko čovek (do 10.20!!! neki dan) ja mu morem samo zavideti na tome. Čak se i činjenica da mora svako tolko iti na posel s ovog mog gledišta čini privlačnom.

Skidam kapu svim majkama i očevima koji su se na koji god način našli u takvoj situaciji. Mesec dana brzo prejde, al duže od toga vam nebi bila u koži iako, nikad ne znaš kaj život već sutra donese.

I tak sam vam ja potonula u tmurne misli, a sve zbog oblaka koji su se tog jutra nadvili nad Umag.

Po završetku popodnevnog odmora dignem rolete, kad vani zasjalo sunce. Za pol ure više nisi mogel ni po čemu otkriti da je malo prije više bacalo na listopad nego srpanj. Istog se trena razvedrim i sama.

Plaža nam je mam pod nosom pa nas spakiram, kukanje ostavim za nama, i krećemo u nove pustolovine. S decom na moru jedino kaj nije, nije nikad dosadno. Nikad se ne sedi i ne pije kava na miru nego istovremeno dok ko fol „piješ“ kavu levom nogom ljuljaš jedno, a desnom klackaš drugo, kava se naravno hladi na terasi nekog od kafića. Ne uživa se u zalasku sunca jer se uvek jedan odluči da bi hodal onud kud se ne smije, a drugi bi se baš u tom trenu nosal. Veselje je pak najveće na plaži jer tam svakodnevno upoznajemo više komada novih prijatelja.

Prda se ovih dana fokusirala na puževe, rakove, školjke i sve kaj gmiže i pliva kroz vodu. Nabere tak jedno popodne punu šaku pužića i pokaže ih s ponosom baki. Ona ju pak idućih pol sata uvjerava da ih treba vratiti u more da nebi uginuli. Ne’š ti eko katastrofe da je uginulo devet morskih pužića, al dobro, ova ju posluša i vrati svoje ljubimce nazad. Par minuta kasnije prepozna se s curicom koju smo dan ranije upoznali u gradskom parku. Mala je godinu starija pa je i domišljatija od moje. Samo kaj sam se okrenula na kamenu pored njih se našel rak koji je u momentu dobil kamenom po glavi, a onda se „igra“ nastavila dok se rak nije pretvoril u kašicu. Srećom se te mudrice nisu setile da naš bjacek još uvek papa hranu u tom obliku. Baki smo ovu vrstu igre prešuteli, ali i ovak mu više nije bilo pomoći.