24 su za tri praščića premalo

Ne znam kak vama, al meni su dani prekratki makar sunce još navek svetli do kasno navečer. Da dodamo još 12 vur, morti bi mi onda bilo taman. Mislim prvenstveno na ove radne dane u koje se teško ufurati nakon svega par dana godišnjeg odmora. Makar je naš godišnji bil kratki bil je i slatki. A dok se u ponedeljak opet najdeš u svom radnom stolcu, bolje da te niko ništ ne pita jer malo fali da ne počneš gristi. Najzabavniji su kolege koji te dočekaju s pitanjem koj si vrag nadurena tog prvog radnog dana ostatka tvog radnog vijeka koji buš provela križajuć na kalendaru dane do idućeg godišnjeg odmora. Takve bi trebalo direktno poslati vrit gde im je i mesto s tim njihovim provokacijama. Bude li sreće, novi bi godišnji mogel uslijedit za samo 332 na novo odguljenih radnih dana.

Godišnji je ipak period kad dignemo sve četri v zrak pa se trudimo najti vremena za ono kaj inače nemamo. Primjerice, nadobudno se ponese na more puna torba knjiga. Čak tri naslova. E onda, kad ste u društvu uskoro četverogodišnjaka i šestogodišnjakinje, uglavnom tu istu torbu, u istom obliku, neraspakiranu, šlajsate doma. Ne preostaje vam drugo, nego ekipu u gradskoj knjižnici, kojoj upućujem veliko HVALA za brojne usluge, zamoliti da vam iste i opet produže za narednih 30 dana. U tom novom produljenom periodu nadate se da bute bar jednu večer izdržali budni do tih čarobnih 23. Vjerojatnost da u to doba dana još budete spremni i koncentrirani za nekaj tak umno odraditi ne postoji. Odma zaboravite. Vrnite knjige i izbjegnite mogućnost plaćanja penala zbog kašnjenja.

E onda, tih 24 ure, kad se hoda na posel, nikak dobro rasporediti. Osam vur otpadne na posel, pol vure do i z njega, to je još jedna, onda je tu i pol vure najmanje za dva obroka…ostalo je još samo njih 14 od čega 8 preporučaju provesti u snu. Znači, ostaje nam zapravo svega 6 sati popodneva koje se trudimo provesti najbolje kaj moremo. I z decom bi se poigrali, nekaj ih novo nafčili, za sebe bi hteli vremena, malo se počinuli, doznali kaj se novoga v svetu događa…uglavnom nemoguća misija ak još dodamo minimalno vuru da se nekaj pristavi na šporetu za obed ili večerju.

Blago ovim mojim malcima, oni navek imaju viška vremena i navek im je dosadno za ponoreti.

–         Maaaama kaj da delam meni je dosadno – rečenica je koju neprestano naizmjence izgovaraju mala usta.

Eh, da mi se bar kratko narivati v njihovu kožu pa da mi bude dosadno, da ležim na kauču i ričem muhe, pijem kavicu i čitam…ma prošla bi u tom slučaju i Tri praščića.